Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

NEBESKA TELA I OBRED „MARTURIJAˮ U KULTU MRTVIH
KOD VLAHA SEVEROISTOČNE SRBIJE*
Razvitak 213-214, Zaječar, 2003, str. 122-146.
Uvod. 1) Najnovija terenska istraživanja pokazala su da uranska epifanija,
sa svojim solarnim, lunarnim i astralnim elementima, ima značajno mesto u kultu
mrtvih kod naših Vlaha u severoistočnoj Srbiji, i da je građa za njeno poznavanje
najbolje očuvana u obredu koji se zove marturija. 2) Reč je, zapravo, o „obredu u
obreduˮ, jer se izvodi u sklopu većih običajnih celina kao što su pomana, puštanje
vode, namenjivanje odeće i dr. Svi kazivači na terenu slažu se da je marturija
neizostavna obredna ceremonija, jer bez nje „mrtvi ne mogu da prime ništa od
onoga što im živi šaljuˮ. Ovo shvatanje proizilazi iz animatističkog koncepta vlaške
religije, u kojoj kult mrtvih zauzima centralno mesto, 3) zbog čega je obaveza prema
mrtvima kod Vlaha češća i složenija nego bilo gde drugde.
Deskripcija. S obzirom na to da je marturija, u suštini, logoroični obred kojim
se otvara komunikacijski kanal između dva sveta - ovom činu treba da se pristupi
pre slanja kultnih ponuda (jela, pića, vode, vatre i sl.) na onaj svet. Radi ilustracije,
daćemo kratki idealtipski prikaz marturije na primeru obreda namenjivanje odeće.
Na neko čisto travnato mesto u blizini kuće, prostre se ponjava. Na nju se u prav-
* Deo izvorne građe na koju se odnosi studija, dat je u ovoj knjizi od br. 71 do 81. Brojevi „marturija”
na koje se upućuje u tekstu studije odnose se na brojeve u „Razvitku”; oni se ovde nisu mogli
ispoštovati zbog drugačije koncepcije knjige.
1) Ovaj rad je proširena i dopunjena verzija referata koji sam, pod nazivom Небеска тела у
култу мртвих код Влаха североисточне Србије, podneo na Trećem međunarodnom naučnom simpozijumu,
održanom u Svrljigu 1997. godine. Referat je objavljen u III knjizi Етно-културолошког
зборника sa ovog skupa, na str. 153-158. Građa na kojoj se zasnivao referat bila je do tada potpuno
nepoznata, a zbog prostora ograničenog strogim pravilima međunarodnih naučnih skupova, ni tada
nije mogla biti publikovana u poželjnom obimu. Svestan činjenice da to nije u skladu sa lepim običajima,
obećao sam da ću građu objaviti u zaječarskom „Razvitkuˮ (vidi fusnotu 5 na str. 154 pomenutog
Zbornika). Sticajem okolnosti, to obećanje ispunjava se tek sada.
2) Vl. marturija „svedočenjeˮ