Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

Paun Es Durlić
Vlasima od Požarevca do Negotina“! Na moje radoznalo pitanje čime se bavi u Savetu,
rekao je sledeće, i to ne krijući ponos: „Sada pravimo vlašku gramatiku, jer mi
nemamo gramatiku, a rumunsku ne možemo da uzmemo jer je puna španskih reći!“
Indoktrinaciju ovakvih članova vlaške vlade vršilo je negotinsko udruženje
„Gergina“, čije je projekte, inače, finansirao Soroš! Ovo nesrećno Udruženje ostalo
je u istoriji Vlaha zabeleženo i po tome što je od strane Saveta bilo ovlašćeno [sic!]
da izdaje „sertifikat“ prvoj generaciji prosvetnih radnika koji su izrazili spremnost
da predaju „vlaški govor“ u osnovnim školama! Njima su ovi „sertifikati“ uručeni
u jednoj negotinskoj kafani bez ikakve provere znanja, a sva literatra za nastavu
nosila je na koricama Sorošev pečat! Glavni ideolog svih ovih marifetluka bio je anonimus
koji se i na zvaničnim udžbenicim potpisivao kao dPasujoni, kao da Vlasi žive
u srednjem veku kada je bilo religijski zabranjeno da se freskopisci punim imenom
potpisuju ispod svojih dela. On je, uzgred, tvorac i pomenute bojanke sa kineskim
Pandom kao „elementom vlaške nacionalne kulture“, naštancovao je potom i rečnik
vlaško-srpskog jezika za učenike, u kome je pokazao da ne poznaje čak ni elementarne
osnove toga jezika (vrste reči, infinitiv, nominativ imenica neodređenog vida
i dr.), a privučen „mirisom i ukusom“ nisko kontrolisanog vlaškog budžeta, u profitabilni
posao na štancovanju udžbenika, uključio i celu familiju. Porodične poslove
delio je sebi i svojima sa neke visoke pozicije u vlaškoj vladi, što pokazuje da je i
moral merio digitronom, kao i novac koji je voleo da zgrće kao da mu je mentor bio
Ostap Bender!
Može ovako još mnogo primera da se navede, ali će ovoliko biti dovoljno da se
shvati da su Vlasi u najvažnijoj tački svoje istorije doživeli apsurd: sa statusom nacionalne
manjine i formiranjem nacionalnog Saveta, zapravo, iskopan im je grob, i
to najdublji koji je mogao da se zamisli! Na dubinu te jame uticalo je još niz spoljnih
pošasti, među kojima su internet, mobilna telefonija, društvene mreža i kao svojevrsna
zaprška, razularena žuta štampa koja se na mafijaški kontrolisanom srpskom
tržištu borila za tiraž!
Mediji iz ove poslednje klase utkrivali su se koji će crnje, ružnije, skandaloznije
i uvredljivije da predstavi Vlahe istočne Srbije. Uobičajene pikanterije o vlaškoj
magiji nisu bile ništa prema „bombi“ koju su na svojim udarnim stranama plasirale
neke novine: da se Vlasi spremaju da dignu oružani ustanak, da su u te svrhe formirane
specijalne jedinice zvane „žute beretke“, a da ih oružjem snabdeva Rumunija,
koja ga daje besplatno jer njena vojska, ulazeći u NATO, dobija novo naoružanje. Ni
autora ovih redova nisu mimoišle izmošljotine. Njemu je pripisana uloga vlaškog
duhovog četovođe, koji je Vlasima „dao pismo“ [sic!], sakupljajući njihove umotvorene
probudio im „nacionalnu svest“, a Vlajne zatvorio u barake koje je podigao po
okolnim majdanpečkim šumama i naterao ih da šiju uniforme za „žute beretke“!
Čak je sredstvima opštinskog budžeta finansiran roman u kome se tajno društvo
„srbskih” rodoljuba bori protiv kustosa lokalnog muzeja, koji je, dabome, izdajničko
kopile i strani plaćenik, a kad su ga pred kraj knjige ubili, otkrili su i njegove barake
i digli ih u vazduh! U završnim scenama romana, ti noćni carevi kafića u kojima se
pretvaraju u „ramboe“, užagrenih očiju gledaju kako u vazduh lete Paunove Vlajne
28