Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

Paun Es Durlić
ovoj mitologiji, bio je – niko drugi – do praotac Adam! 58) Židovi su bili pravi džinovi,
imanje jednog od njih bilo je veliko koliko cela Dakija. Kada je židovu iz Moldave zatrebao
kotao da napravio kačamak – ispružio je samo jedan korak do svoga komšije
u Ugarskom carstvu, a da bi taj kotao napunio vodom, trebalo je da isprazni devet
mora. Drva za vatru uzimao je takođe sa devet planina, a po kremen za potpalu išao
je u tri skoka do Ruske carevine. 59) Židovi su bili dobri ljudi i nikome nisu činili nikakva
zla. Sa rumunima 60) su bili u prijateljstvu, čak su se i međusobno posećivali,
možda i uzimali, ali do razdora je došlo kada su, usled banalnog nesporazuma, 61) židovi
pomislili da su rumuni dvolični, da imaju dve duše, dvostruku prirodu, i odonda
su se potpuno odvojili od njih. 62) Vremenom su se odnosi pogoršavali, i osećajući
da ih ljudi svojom sve uspešnijom ekonomijom ugrožavaju – orijaši su počeli da im
čine svakojaka zla: da im jedu decu, pale kuće, da ih love ko zečeve sa svojim psima
... Videvši ovo, Bog se naljutio i pustio potop koji je podavio i jedne i druge. Ostao je
u životu samo jedan čovek, po imenu Noje, zato što je bio pravi vernik koji je osećao
strah pred bogom. 63)
Motiv sa džinovima kao rasom koja je nestala sa lica zemlje, poznat je i kod
Vlaha, što svedoči jedna legenda o Milošu Obiliću, zabeležena u porečkom selu Crnajki.
64)
Divovi su kao božji alter ego vrlo rasprostranjeni u mitovima, legendama i
bajkama. Našli su svoje mesto i u Starom zavetu: „A beše tada divova na zemlji; a i
posle, kad se sinovi Božiji sastajahu sa kćerima čovečijim, pa im one rađahu sinove;
to behu silni ljudi, od starine na glasu“ (1 Moj. 6, 4). Moavci su ih zvali Emeji, a
Amonci Zamzumi. Sinovi Enakovi su bili roda divovskog, „i činjaše nam se da smo
prema njima skakavci, takvi se i njima činjasmo“, (4 Moj. 13,14). Ova rasa je, i po
biblijskom predanju, uništena potopom. Biblisti ocenjuju da je deo mita o potopu,
koji je Jehovista sastavljač Staroga zaveta sačuvao, „prvobitno bio etiološko objaš-
58) M. Olinescu, n.d., 73.
59) Isto, 74.
60) Pojam „rumun“ ovde nema etničko, već socijalno značenje „kmet“, „seljak“. (v. o tome značenju:
Momčilo Savić, Rumunija – Romanija (neosnovanost identifikacije dvaju toponima u prohujalim
vekovima), „Starina Novak i njegovo doba“ (Zbornik radova), Beograd, 1988, 161.
61) Neki rumun je zalutao u šumi, i naišao na kuću orijaša baš u vreme kada je ovaj jeo. Orijaš
ga je ponudio čorbom, koja je bila vrela, što njima nije smetalo jer im je koža bila mnogo deblja od
ljudske. Ali čoveku jeste, i ovaj je počeo u nju da duva. Kada ga je iznenađeni džin pitao šta radi, ovaj
mu je rekao da duva u čorbu da bi je ohladio. Jednom kasnijom prilikom, u vreme zime, naiđe orijaš u
goste kod toga čoveka, i zatekne ga u dvorištu kako cepa drva. Silno obradovan, čovek je počeo da duva
u prste ne bi li zagrejao ruke pre nego što se s gostom uljudno pozdravi. Pita ga džin šta to radi, a čovek
mu kaže da duva u ruke da bi ih zagrejao. Videvši kako čoveku iz usta izlazi para, koja čas hladi, čas
zagreva, židov se uplaši, i vičući da su ljudi dvolični i da imaju dve duše, pobeže od njih. (M. Olinescu,
n.d., 74-75).
62) M. Olinescu, Isto,
63) Isto, 79-80
64) P. Es Durlić, Legende i predanja o Milošu Obiliću kod Vlaha u severoistočnoj Srbiji, Razvitak,
2, Zaječar, 1989, 67-68. Gotovo u dlaku ista legenda, kao ova iz Crnajke, zabeležena je u Rumuniji, i
nalazimo je kod Olineskua pod nazivom „Fata de urieş şi romăni“ („Orijaška ćerka i rumuni”).
316