Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

Paun Es Durlić
Njen odgovor me je pokosio:
„Pa ne pričam, jer kad bi znale moje drugarice iz škole da ja govorim vlaški
kod kuće, više se sa mnom ne bi družile!”
„A jesu li i tvoje drugarice Vlajne?”
„Da, sve!” odgovorio mi je devojčurak.
To je normalno za vlaolsku osnovnu školu, jer su sva sela u Gornjem Peku,
odakle se zbiraju njeni đaci, čisto vlaška, i kad se u njima ubije jezik, on umre na
mnogo širem prostoru. I tu ga niko više ne oživi!
Tuga druga. U mojoj rodnoj kući u Blizni danas živi još samo sestra Marija,
udovica, i ako ne računamo decu i unuke koji joj povremeno dolaze u posetu, jedino
društvo su joj mačka, pas i kokoške. Povremeno navraćam i ja, kad uželim da me
zapahne sećanje na detinjstvo i osvežim znanje maternjeg jezika, jer me nikad nije
napustilo osećanje da tu mojim maternjim jezikom govore ne samo moja sestra i
njene komšije, već i njihove životinje. Za tu bratsku pažnju bio bih nagrađen vlaškom
„koljašom” i mesom prženim u tiganju koji je sestra nasledila od majke.
Tako je bilo i jednoga dan ujesen pretprošle godine, kad sam navratiuo kod
sestre vraćajući se s terena u Donjem Poreču. U toku jela ušla je u kuhinju njena
mačka, i privučena mirisom prženog mesa, zamjaukala tako tužno, kao da plače
gladno dete. Sestra Marija je prekinula ručak, pružila ruke prema mački i rekla:
„Ooo, Mićko! Dođi babe!”
Kao da nisam dobro čuo, u neverici sam je upitao: „Sestro, kojim jezikom ti
pričaš sa mačkom?”
Zastala je za trenutak, i rekla:
„Pa, pričam srpski!”
„A sa psom?” upitao sam.
„Isto srpski!”
„A sa kokoškama?”
Već mi se srce steglo kad mi je dala očekivan odgovor:
„Pa i sa kokoškama pričam isto srpski!”
U neverici, dohvatio sam mobilni i okrenuo broj mog saradnika iz Tande, Pauna
Ilića, za koga sam siguran da je poslednji vlaški ovčar i istočnoj Srbiji, jer živi od
stada koje čuva po tamošnjim brdima, na način koji se ni za dlaku nije promenuo
od onoga kako su to činili njegovi preci. Zbog toga je Paun moj stalni saradnik na
vlaškom rečniku „Vorbaru”, i za devet proteklih godina nije ušla reč u taj rečnik, a da
je prethodno nisam razmotrio sa njim.
Posle uobičajenih fraza, upitao sam ga otvoreno kojim jezikom priča sa svojim
ovcama. Nasmejao se, razmislio par sekundi i odgovorio:
„Sa ovcama uglavnom pričam srpski, jedino kad sam ljut na njih onda ih psujem
i kunem na vlaškom, onako kako sam naučio od naših starih čobana!”
Ako se ikada bude podigao spomenik na grobu vlaškoga jezika, ovaj trenutak
u dan, u sat i sekund, neka se upiše kao vreme kada sam saznao za njegovu smrt! Jer
kad Vlasi više ni sa svojom stokom ne govore vlaški, onda je svaka priča završena!
Gata povasta, gata!
30