Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

Izabrane studije iz vlaškog folklora
učinio takođe pomoću toga štapa, jer je poznato da u nekim kulturama štapovi imaju
takvu moć. Oživljenu decu sveti Petar vodi do stabla jabuke sa koje trese voće, ali
ne dopušta svima da slobodno jedu, već onu decu čiji roditelji nisu poštovali njegov
post – bije štapom po rukama; toliko je okrutan da ne popušta čak ni kada toj deci
od plakanja poteku krvave suze! Post koji roditelji krše u ovoj pesmi zove se „jabukov“
i očito je vezan za kult svetog Petra.
Područja na kojima su pesme zapisane
Igrom slučaja ove tri pesme su sa tri različita i veoma udaljena vlaška područja
severoiostočne Srbije, ali su, što je veoma važno, zapisane gotovo u isto vreme.
Prva pesma je iz Rašanca u Mlavi. Ovo područje naseljavaju Vlasi Ungurjani, po
tradicionalnoj ekonomiji stočari, ali koji su na području Mlave vremenom postali i
izvrsni zemljoradnici. Njihov govor u osnovi pripada banatskom narečju rumunskog
književnog jezika. Druga je iz Slatine kod Bora. Za ovo selo se još u literaturi
iz XIX veka isticalo da je nekada bilo srpsko a da je povlašeno docnije, 10) što su
potvrdila i novija istraživanja, ali sa mnogo više detalja koji su pokazali bogato iznijasniran
amalgam Vlaha i Srba sa raznih strana sveta. 11) Vlasi Slatine se po govoru
u mnogome podudaraju sa Porečkom Rekom, sem – kako smo mogli primetiti - u
pogledu afrikate „dz“ umesto koje se ovde čuje „z“. Treća pesma je iz Topolnice, sela
u srednjem Poreču. Porečki etnički pojas, većinski vlaški, ima mnoge liminalne osobine
budući da je, na granici između istočnih Carana i zapadnih Ungurjana, nastao
kao slitina jednih i drugih. Ova jezička simbioza dala je poseban amalgam koji se
u nekim elementima razlikuje i od jednog i od drugog govornog idioma, 12) što ga
čini prepoznatljivim u ostalim vlaškim krajevima kao zaseban, „porečki“ govor! 13)
10) Ilustracije radi, podsećamo šta je o tome zabeležio putopisac Kanic, sredinom druge polovine
XIX veka. „Vlasi u ovom mestu (Grljanu), kao i u zapadnijem Šljivaru i istočnoj Prliti, zovu sebe
’Unguranima’ i tvrde da su se ovamo doselili pre nekih 130 godina iz Erdelja, da bi izbegli tamošnje
velike ratne i druge namete. Prvo su se kao stočarski nomadi povukli u brda, a docnije su se spustili u
doline i romanizovali ranija srpska mesta Slatinu, Luku i dr. Prema tome, ovde se izvršio isti proces kao
u dolinama Mlave i Morave, u temišvarskom Banatu i svuda gde je Vlah došao u bliži kontakt sa Slovenima
i Nemcima.” (Feliks Kanic, Srbija, zemlja i stanovništvo, II, Beograd, 1985, 373).
11) „Očuvani toponimi, predanje i činjenica da je današnje stanovništvo vlaško, govore o živom
mešanju starog srpskog i starog romanskog elementa u ovom selu. Međutim, nazivi mala svedoče
i o kasnijem naseljavanju srpskog stanovništva s juga“. (dr Milorad D r a š k i ć, Naselja, poreklo stanovništva
i etnički procesi, u: Bor i okolina, Bor, 1973, 269).
12) П. Ес Дурлић, Дуој фрац – влашка верзија митолошке приче о Усуду, Развитак, бр.
194-195, Зајечар, 1995, 114.
13) Govor porečkih Vlaha nije dijalektološki jedinstven; prema opoziciji j/nj odvaja se Rudna
Glava od ostatka regije, npr. klanje („stog sena“, R. Glava), klaje (ostala sela, računajući i Topolnicu),
tamînje („tamjan“)/tamîje i slično. Sva sela, međutim, imaju umekšane glasove ś i ź, i afrikatu dz, što
ove govore povezuje sa zapadnim Ungurjanima, ali umesto ungurjanskih predloga pră („po“) i dă
(„od“), imaju forme bliske caranskim: pi/pje i đi/đe. Vredi ovde napomenuti detalj iz prikupljene antropogeografske
građe, da seljaci u Gornjem Poreču pamte kako su stariji ljudi nekad govorili za sebe
da nisu ni Carani ni Ungurjani (kako ih ovi zovu) već Munćani (Munćenj), ali nismo uspeli da razjasnimo
da li je ova reč tada značila „planinac, brđanin“ ili pak Muntenac, čovek poreklom iz Muntenije u
Rumuniji. Verujemo da bi buduća dijalektološka istraživanja mogla ovu dilemu uspešno da reše.
305