Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

Izabrane studije iz vlaškog folklora
razmatramo. Međutim, pravi odgovor, po nama, ne treba tražiti u podvojenoj prirodi
Boga, već u podvojenoj prirodi čoveka po čijem je liku stvoren taj podvojeni bog!
Jer „mit je blizak nesvesnom, a nesvesno je ambivalentno“, piše Rasel, i dodaje: „Ono
što navire iz nesvesnog je u osnovi opažanje sebe, a mi sebe opažamo i kao dobro i
kao zlo“. 54)
Ali, šta nam daje za pravo da đavole, Sotonu, židove i židane svrstamo u isti
koš, i da ih stavimo na istu stranu u toj večnoj borbi između Dobra i Zla? Najjezgrovitije
objašnjenje o Satani i Đavolu, koje na ovom mestu možemo pružiti čitaocu,
daje Gvidion u knjizi „Vika – drevna religija veštica“. On piše: „Originalno značenje
reči Satana je protivnik. U Starom zavetu Satana nema nikakvu značajniju ulogu.
Hrišćani su, ne znajući kako da opravdaju surovost starozavetnog boga, sve što im
se nije dopadalo prebacivali na Satanu. Taj proces je dugo trajao, tako da je tek koncil
u Toledu 447. godine priznao postojanje đavola kao stvarnog entiteta. Priča o
Luciferu je, opet, prežvakavanje kanaitskog mita o tome kako je Atar, bog jutarnje
zvezde, uzurpirao Balov presto. Originalno hebrejsko ime za Lucifera je helel ben
šahar (helel ben šahar), što znači ’sin jutarnje zvezde’. Ime Lucifer (onaj koji nosi
svetlost) je etrurski izraz koji označava solarnog boga i koji je pogrešno upotrebljen
kada je Biblija prvi put prevođena na latinski. Pored Satane i Lucifera velikog udela
u formiranju popularne predstave o đavolu su imali i kanaitski Moloh, egipatski Set
i rimski Saturn. Međutim, tek su dominikanci Kramer i Sprenger publikujući 1486.
godine Malleus Malificarum, udžbenik i vodič za sve potencijalne lovce na veštice,
definitivno izjednačili Satanu sa evropskim rogatim bogom, a veštice nepravedno
optužili za obožavanje đavola.“ 55)
U leksičkom smislu židani i židuvi su Židovi, Jevreji. Poznato je kako su se Jevreji
usled razvoja hrišćanstva, „terminološki“ našli na strani Zla. Ali, „židani, židuvi“
u našim pesmama samo toliko i duguju Jevrejima, kao reči i nazivi, sve ostalo
što se pod tim krije - nasleđe je mnogo dublje prošlosti. Reč je zapravo o džinovima,
divovima, titanima, gigantima i sličnoj kategoriji mitoloških bića, šta više, čak o
posebnoj rasi ljudi koja je, po verovanju, nastala pre naše rase, jedno vreme živela
zajedno sa njom, a onda nestala da bi svoj prostor prepustila ljudima, odabranim
po ukusu bogova. 56)
Pod uticajem hrišćanskog folklora oni su poprimili negativne konotacije, ali
takvi nisu bili od samoga početka. Rumunska mitologija pored reči „židov“ za njih,
kao sinonim, koristi i mađarsku reč „orijaš“ (urieş). 57) Najstariji poznati Židov, po
54) Isto, 56.
55) Gvidion, Vika – drevna religija veštica, Beograd, 1994, 128.
56) Podsetimo samo, na ovom mestu, na mnogobrojne srpske toponime tipa „džinovsko“, „džidovsko“
ili „židovsko groblje“, koji se mogu naći i u vlaškom svetu pod nazivom „mormincî žîdovješć“
ili „žîdanješć“. Neposredno u blizini rodne kuće autora ovih redova, u rudnoglavskom zaseoku Blizna,
nalaze se ostaci groblja koje se zove „staro“ („morminc-aj batrînj“), ali koje se smatra „židovskim“ zato
što su tu pastiri nalazili velike ljudske lobanje, i šutirali ih u dokolici kao zamenu za loptu.
57) U svojoj rukopisnoj zbirci bajki, autor ovih redova ima i jednu vanredno lepu i uzbudljivu
bajku, koja se, prema glavnom liku, zove „Urija“, što će reći Orijašica. Bajka je snimljena u Rudnoj Glavi
1984. od meštanke Draginje Ilić. Ovo se navodi kao dokaz da su obe reči – židovi i urijaši – bile poznate
i upotrebljavane, u njihovom mitološkom kontekstu, i u romanskom svetu južno od Dunava.
315