Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

Paun Es Durlić
sa zadatakom da pokojnika, kome je običaj bio namenjen, 4) „stavi u pesmu” na licu
mesta, (sl. 27) a pesmu izvede tokom obreda (sl. 28) kao njegov posebno uzvišeni
čin. Ovaj veoma star običaj, koji se kod Vlaha istočne Srbije na drugim stranama gotovo
zaboravio, u Mlavi i susednom Homolju još uvek živi, 5) i to - čini nam se – najviše
zahvaljujući Milanu Petroviću, talentovanom muzičaru koji je karijeru laptara
počeo daleke 1932. godine.
„Pesmu o svecima” ovde donosimo kao prethodno saopštenje, jer je projekat
još uvek u toku. Jedan od osnovnih razloga za njeno izdvojeno publikovanje jeste
što se sa ovom vrstom motiva srećemo prvi put u našoj terenskoj praksi. 6) Laptar
Milan Petrović pesmu je naučio od svog majstora, Jovana Slanjanca iz Ranovca; kaže
da su je znali i drugi laptari iz generacije toga čoveka, i zna da je u Mlavi pevana u
raznim prilikama do posle drugog svetskog rata. Kasnije sve ređe, ali ne toliko da
bi pala u zaborav. Laptari su najčešće svirali u duetu: jedan je bio „primaš”, vodio je
melodiju i pevao, 7) a drugi je bio „kontraš”: „udarao” je ritam i pevao sa primašem,
u glavnom „u jedan glas” i to ukoliko je za pevanje imao dara. Sa pojavom „jakih”
instrumenata poput klarineta, trube, basa, harmonike i sličnih, laptari odlaze u za-
4) Reč je o polugodišnjoj pomani koju je Jana Petković iz Osanice priredila za pokojnog muža
Svetislava. Običaj je održan 5. avgusta 2004. godine, i u njemu je, na poziv Jane, učestvovao i laptar
mošu Milan Rašancanu, sa zadatkom da na licu mesta, po kazivanju udovice, (sl. 27) sastavi i ispeva
pesmu u kojoj se opisuje život i smrt pokojnog Svetislava. Običaj je pratila i snimala ekipa Muzeja u
Majdanpeku, u okviru dugoročnog, eksteritorijalnog projekta „Vlaški obredni hleb i pomane”.
5) Ne znamo tačno današnje granice obreda „stavljanja pokojnika u pesmu”, o kome u naučnoj
literaturi nema gotovo ni reči; izdanaka starobalkanskih, dohomerskih aeda, kojima se u Odiseji pripisuje
božansko nadahnuće (Odiseja, XXII 347-349), ima i na drugim stranama kod Vlaha, ali Milan Petrović
Rašancanu među njima zauzima posebno mesto. Po njegovom kazivanju, ovim poslom bavi se
od 1935. godine neprekidno. Za razliku od drugih laptara, koji pesmu smišljaju danima, ili koji moraju
više puta da razgovaraju o pokojniku sa njegovom porodicom i prijateljima, on to čini na licu mesta, na
pomani: slušajući kazivanje o pokojnikovom životu, istog trenutka smišlja stihove koje direktno zapisuje
u svesku! (sl. 27) Dovoljno mu je, kaže, da kasnije samo jedanput pročita zapis pa da pesmu zauvek
zapamti. U to smo se i sami uverili, kada smo ga zamolili da nam neku od tih pesama odsvira za
primer. Istog trenutka je podigao violinu i u jednom dahu izveo pesmu, spevanu daleke 1942. godine,
o devojci Ružici iz Kladurova koju su, ni krivu ni dužnu, ubili četnici! Jedan deo tih svezaka je sačuvao
do danas. Mošu Milan procenjuje da je za sedam decenija rada opevao preko 500 ljudskih sudbina!
Ovaj običaj nastavljaju i mlađe generacije muzičara. Ne samo da će rado ispevati pesmu o bilo kom
pokojniku, već će istu, za određenu svotu novca, staviti na svoju kasetu ili kompakt disk. Jedan takav
primer, zbog izuzetnih muzičkih kvaliteta, uzet je sa kasete laptara Nikole Petrovića iz Voluje i prenet
na sajt ovog autora (v. http://www.paundurlic.com/muzika/nikolapetrovic
6) Iskustvo sa literaturom je više nego skromno, jer se zabeležene i publikovane narodne pesme
Vlaha istočne Srbije mogu izbrojati na prste. Nije nam poznato stanje u rumunskoj narodnoj književnosti,
sa kojom su komparacije u ovoj stvari neophodne, jer je nabavka rumunske literature – kao
i strane literature uopšte – za istraživače iz unutrašnjosti veliki problem.
7) Većina Vlaha pravi terminološku razliku između sviranja – dzîsu/zîsu, i pevanja - kîntatu,
jedino se, koliko znamo, u Poreču koristi jedna reč – kîntatu, za obe radnje. Istovremeno kod svih Vlaha
se pod pojmom dzîsu/zîsu podrazumeva verbalna radnja kazivanja, govorenja. Tako, na primer,
frazu „Dzîśe dîn flujer” koju bi čuo u Homolju, porečki Vlah bi razumeo kao izjavu da neko „priča u
frulu”, ili, još gore da „priča iz frule”! Istovremeno, na porečku izjavu „Kînt đin armunjikă” homoljski
Vlah bi reagovao isto kao Srbin kome biste rekli da neko „peva iz harmonike”!
294