Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

Paun Es Durlić
za ruku i izvodi ga na ovaj svet), ovde se javlja Majka Batrînă (prim. 10, stih 13),
odnosno paralaleno s njom Majka Đina (22:20) ili Majka Dzîna (25:42). U ova dva
poslednja slučaja reč je o povlašenom nazivu za isto božanstvo: rimsku Dijanu! Od
svih njih se traži da saslušaju i prime molitvene reči, zatim da potraže pokojnika, da
ga pronađu i dovedu (ili puste da dođe) na „ovaj svetˮ, ali da pritom ne kazne žene
koje vrše obred ukoliko su u nečemu pogrešile, već da njihove propuste isprave i
dopune. Kazivanje marturije je svakako delikatan religijsko-magijski trenutak, jer
ima za cilj odobrovoljenje moćnih božanstava da obezbede kontakt s pokojnikom! U
svim religijama od pradavnih vremena takav čin mogu da obave samo naročito obučena
lica, koja u društvenoj zajednici imaju priznat status sveštenika. Seoske žene,
koje je životna muka naterala da steknu sa mrtvačkim obredima više iskustva od
drugih, nemaju takav status pa moraju same da se ograde od eventualnih grešaka i
zaštite od moguće kazne. Reč je o svojevrsnom „alibijuˮ čiji se značaj nešto jasnije
sagledava tek u bajalicama. 15)
v) Finalna formula marturije. Kada se marturija izgovori prvi put, završava
se zahtevom da Suare, frăcîjuare, šî Lună, suoră bună („Sunce, brat, i Luna, dobra
sestraˮ) budu svedoci na onom, a neka od prisutnih žena, koja se oslovi po imenu,
na ovom svetu. Na to prozvana žena izjavi: Să fiu! („Da budem!ˮ, odnosno „Biću!ˮ).
Kod drugog ponavljanja, međutim, od Sunca i Meseca se traži do o izvršenom
obredu posvedoče na ovom (pi lumja-sta), a od žene da bude svedok na onom svetu
(pi lumja-ja). Treće, poslednje ponavljanje isto je kao i prvo, s tim što žena-svedok
svojoj izjavi doda i jedno „bog da prostiˮ, čime se marturija završava. Ova zamena
mesta objašnjava se činjenicom da se sunce i mesec kreću i po ovom i onom svetu,
a da čovek, posle smrti, odlazi na onaj svet gde se pridružuje pokojnicima iz svoje
bivše okoline, i u obavezi je da im prenese sva zbivanja koja se odnose na njih. 16)
Svuda je „svedokˮ žena, sem u zviškom selu Duboka, gde je to muškarac „zbog toga
što je Sunce muškoˮ. Njemu se na desno rame stavlja marturijski kolač s upaljenom
svećom, i on ga tu drži dok obred traje. Od uobičajenog načina odudara delimično
i praksa u selu Vlaška kraj Ćuprije, gde žena „svedočiˮ samo za pokojnicu a za „svedokaˮ
muškom mokojniku uzima se neko od prisutnih muškaraca.
Marturijski obred, ovde opisan na primeru namenjivanja odeće, sličan je i kod
„puštanja vodeˮ, gde se vrši - kad god to okolnosti dopuste - na desnoj strani vodotoka.
17) Nešto je drugačiji mizanscen samo pri izradi rajske sveće, gde se marturija
15) Vidi: П. Ес Дурлић, Магијска статистика и алиби – два аспекта дуговечности магије
код Влаха, „За здрављеˮ, Зборник радова, Зајечар, 1999, 281-288.
16) U praksi, ipak, ima prilično zbrki u vezi sa ovom detaljem. Bili smo svedoci situacija da
mlade majke gunđaju kada njihove nedorasle devojčice treba da svedoče (a poznato je da se devojčice
kod Vlaha veoma rano uvode u kult!). Obično kažu: „Pa one su još male! Ko zna kad će da budu u prilici
da odu na onaj svet!ˮ
17) Libacija vode vrši se na komad belog platna, položenog u maticu vode. U to se platno danas
ušiva novčić, sa adekvatnim objašnjenjem „da bi pokojniku voda bila plaćenaˮ, ali se ranije umesto
novčića ušivao rečni belutak, koji su babe zvale Luśjafur, a on je, kao što smo videli (f.8), hijerofanija
Venere. Verovalo se da će ovo nebesko telo, kao što svakog jutra „zna da donese Sunce i danˮ, najbolje
znati i da odnese vodu željenom pokojniku.
330