Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

Paun Es Durlić
nalazi na vrhu kosmičkog drveta (jele), a dizanje Raja teklo je postepeno uzlaznom
linijom, uz njegovo deblo. 41) „Ortaci [Bog i Đavo] 42) odvojili su se od stvaranja, pošto
su utvrdili mitska pravila egzistencije, pošto su stvorili suđaje da ljudima određuju
sudbine, svece da nadziru život na zemlji, biljke i životinje da budu čoveku od koristi,
zvezde da svetle danju i noću, kišu da zemlju učini rodnom“, konstatuje Vulkanesku
u svojoj knjizi „Mitologija Rumuna“. 43) Pogledajmo u nastavku teksta takođe
nešto šire izvode iz ove za naš predmet izvanredno značajne knjige.
„Toliko vremena – piše Vulkanesku - koliko je među Ortacima trajala saradnja,
ma koliko slaba, sa plodovima manje ili više dobrim, Raj je bio dostupan svim
stvorenim bićima i pokazivao se kao model kosmičkog života. Ortaci su primali svakog
ko bi im došao sa dobrim namerama, iako im nisu govorili sve brige, i nisu im
rešene sve žalbe.
U ovoj hipostazi Raj se javljao u obliku velikog vrta, u čijem je središtu dominiralo
kosmičko drvo, puno bogatih i sočnih plodova; to drvo je bilo vrsta jele koja
je, kao kosmičko drvo, u Raju donosila plodove. 44) Rajem su se kretale čudnovate
životinje koje su pasle na pašnjacima okovanim cvećem, uz žubor čistih izvora i
cvrkutanje ili pevanje ptica, uzvišenih na poslednjem nebu. Ortaci su šetali mudrujući
šta još treba da stvore u Kosmosu, da bi sve bilo savršeno, a kada bi ogladneli,
gostili su se za skromnim trpezama koje su se same postavljale i sklanjale, a kada bi
se umorili, odmarali bi se u hladu, ispod kosmičkog drveta.“ 45)
„Ovaj idilični život nije trajao dugo, - nastavlja Vulkanesku - jer je među Ortacima
počeo da se uvlači strah od dominacije onoga drugoga, pomirljiva suprotnost
prtetvarala se u nepomirljivu opoziciju. Đavo je počeo da rastura ortakluk, uz pomoć
nedovršenih mitskih bića koje je stvarao kao imitaciju i konkurenciju kreacijama
svoga Ortaka, Boga. Đavo je postao sumnjiv Bogu i ovaj je nastojao da ga spreči
u ostvarenju nauma. U momentu kada je u Raju izbila pobuna, Bog je podigao ruke
i prokleo Đavola i njegove saveznike, rekavši: ’Bezakoniče, neka te proguta crna zemlja!
Počivaj utamničen u njenim dubinama, do kraja sveta!’ Tada su iz njegovih
otvorenih ruku počele da izbijaju munje, koje su savladale buntovnike i preko onih
devet nebesa bacile u užareno središte zemlje. Pad iz Raja i sa Nebesa bivšeg ortaka
izgovoreno šapatom, šta sam to kog vraga tražio tamo, na vrhu brda, dobio sam od nje jedno od najčudesnijih
objašnjenja koje me i danas čini nedoraslim detetom: nebo je zaista, do skora bilo tamo naslonjeno,
ali je o to plavo i kristalno čisto staklo neka baba, čija je kuća tamo blizu, obrisala usrane dečje
pelene, jer je bila lenja pa nije htela da siđe u obližnji potok da ih opere. Bog se grdno naljutio, šaputala
mi je mati, valjda da je ne čuje ta baba, pa je podigao nebo visoko, gore, tako da ja, kada sam tamo
stigao, više nisam mogao da ga dohvatim. Zato ovaj rad posvećujem njoj, u nadi da je moja majka
Gergina tamo negde gore, i da čuva i dalje, sada za druge ljude, iluziju da nebo postoji.
41) R. Vulcanescu, Isto.
42) Ortakluk Boga i Đavola poznaju i druge kosmogonijske mitologije, kao srpska, na primer.
Ovde su se „bog i sotona udružili da zajednički učestvuju u stvaranju sveta: bog je stvorio zemlju, a
sotona more, bog stvorio anđele, a sotona đavole, bog stvorio vinovu lozu od kapi krvi iz svog prsta, a
sotona kupinu itd.“ (Š. Kulišić i dr., Srpski mitološki rečnik, Beograd, 1998, kod reči Sotona.)
43) R. Vulcanescu, Isto.
44) Isto, 364.
45) Isto, 365.
312