Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

Paun Es Durlić
u vlašku „noseću konstrukciju” rečenice, ubacivani brojevi na srpskom. Aktivnom
bilingvisti to ne smeta, jer razume oba jezika, jedino bode uši nesviklom posmatraču
sa strane. Vlaški jezik ima sve što je neophodno da se u komunikaciji pravilno
tretiraju numerički pojmovi, ali to podrazumeva napor prevođenja koji je suvišan,
jer se „numerološki razgovor” odvija u situacijama koje su već uveliko „srbizirane”
(trgovački prostor, rad ustanova, čekaonice ili stajališta u saobraćaju i sl.).
U bilingvizmu Vlaha, zapravo, imamo neprestano tarenje dva kulturna bloka
koja nisu odvojena uvek po etničkoj ravni, ili, koje ne bismo potpuno razumeli ako
ih posmatramo samo u tom etničkom odnosu. Širi kontekst, koji ima i znatno veću
eksplikativnu moć, jeste da se posmatra sociološki odnos ruralno:urbano, ili selo:grad,
ali samo pod uslovom da u pojam „grad” uvrstimo sve ono što sa strane kao
inovacija dolazi u selo, što je službeno ili državno, i što selo kroz svoju dugu istoriju
nikada nije imalo. I, takođe, ako pritom sve vreme imamo u vidu da je ono što u
istočnoj Srbiji zovemo vlaškim jezikom, jeste jezik formiran u uskim i autarhičnim
okvirima vlaške seoske zajednice. U binarnom „tarenju”, urbano-gradski kulturni
blok nagriza i tanji ruralno-seoski, i nagrizaće ga sve dok ga ne smrvi, jer je selo
danas izgubilo svaku moć da se štiti od uticaja sa strane!
Tako je vlaški jezik u naše vreme i pred našim očima ušao u poslednju, četvrtu
fazu svoga života, a to se desilo onda kada je pod žestokim uticajem bilingvizma,
prevladala moda da se u vlašku rečenicu ubacuju čiste srpske reči, iako vlaški jezik
za te pojmove ima svoje reči koje su još uvek žive i svima poznate. Sagovornici idu iz
jezika u jezik kao kada deca šetaju prugom skačući sa šine na šinu. Pritom razgovor
teče spontano, jer sagovornici poznaju oba jezika, i niko od njih nije primoran da
reaguje na neku reč kao na nepoznatu koju prvi put čuje. Takav je vlaški jezik danas
u interpretaciji poslednje generacije govornika kojoj je on bio maternji. Javlja se i
sve veći broj Vlaha, naročito varošana, koji, kad su baš prinuđeni da razgovaraju na
vlaškom, sastavljaju prvo u sebi frazu na srpskom, a onda je reč po reč speluju na
vlaškom, sve češće uz izvinjenje da nisu sigurni „da li se to baš tako kaže”.
A mladi Vlasi neće ni toliko da se trude, oni vlaški neće da govore čak ni kad
ga znaju! Generacija koja ne ispušta mobilni iz ruku iskopala je poslednju lopatu
zemlje za grob jezika koji je trebalo da naslede od predaka, i održe ga u životu.
Objašnenje da je „sramota govoriti vlaški”, odzvanja kao njegov epitaf.
*
NAPOMENE O NAČINU PISANJA VLAŠKIH TEKSTOVA
Izvorni vlaški tekst priređen je u tzv. „srpskoj latiničnoj redakciji”, s obzirom
na to da je knjiga namenjena srpskoj čitalačkoj publici kako bi se lakše upoznala
sa vlaškom kulturom, a pre svega mladim Vlasima istočne Srbije koji su se jezički
posrbili, a razlog za „bekstvo” iz vlaškog etničkog identiteta nalaze u nametnutom
shvatanju da je vlaška kultura sterilna, da u njoj ničeg nema vrednog, te svako ko se
sa njom poistoveti ne može osećati ništa drugo osim sramote i stida.
Za ovakvu publiku, u odnosu na dobro poznato srpsko latinično pismo, nova
su samo 4 slova:
46