slika politike - Jovan Despotović

10pogoršano jer su se one svele na puko ideološko sledbeništvo (u programskom i kadrovskomdelu) zvanične politike, položaj stvaralaca i njihovih asocijacija dovedeno je bukvalno nasamu ivicu životne i radne egzistencije te postojanja, a katkada je ta granica bivala iprekoračena, stanje i u umetničkoj kritici postalo je izrazito obesmišljeno jer se njen učinaksveo samo na izuzetno mali krug aktera, 'zapisničara na sceni'; oni drugi ne samo da se nisuobazirali na takva opasna upozorenja već su ih u svakoj prilici javno izvrgavali ruglu,ponižavanju, progonu zaklanjajući se iza 'patriotskih' političkih fraza kojima su opravdavaniratovi, unistvanja, etnička čišćenja, masovna ubistva...Vraćanje izrabljenoj temi ’krize u kritici’ može delovati čudno, čak i neprilično, uvremenu koje je temeljno razorilo sve svoje vrednosne sisteme. Pisanja o prednostima jednekritike (nove i upućene) u odnosu na drugu (tradicionalnu i neinformisanu), dok su se kritičaribezobzirno šamarali i s leve i s desne ideološke i političke strane, danas može da izgleda,nekom, dosta neumesno, a tada zasigurno promašeno i beskorisno. Pa ipak, u najmanju ruku,to daje bitan značaj ovoj temi – da li umetnička kritika (treba da) ima osećaj za način iodgovore sa kojima se mogu prevladati takva teška i opasna vremena, ne samo u konkretnimpovodima, već u načelnom smislu, po vlastitom defaults-u? Da li ona ima išta da kaže osopstvenim obavezama u takvim neprilikama ili, poput većine umetnika, treba da zaćuti, itime i prećuti ono što neizbežno dobro vidi i zasigurno tačno razume?Problem kritike je i u tome što stalna dominacija pitanja kvaliteta neke umetnosti ivrednosnog suda o njoj izgleda da čini taj pristup stvarnosti elitističkim i relevantnim samo unajužem pozitivističkom teorijskom diskursu. Taj period, devedesete godine, bile su takve dakritika nije bila potrebna za neku, primerice, interventnu aktivnost (jer nje u pravom smislunije ni bilo kao organizovane javne delatnosti), ali su politici išli na ruku i bili joj potrebnibrojni ’eksperti’ koju su dokazivali nemoguće: da je crno belo i obratno. O tome svedoče igašenje relevantnih umetničkih časopisa i pokretanje velikog broja onih opštih namena zakojima su imali potrebe samo oni koji su u njima pisali o nezajažljivim apetitima vodećihdržavnih igrača na pseudoberzama, o enormnom porastu ilegalnih milionera u sferi politike ipiramidalnog ’biznisa’, o klanovima, paramilitarnim i policijskim mafijama i tajkunima uenergetici, nekretninama, trgovini, industriji... te zabavljačkim turbo-folk zvezdama (čiji su seprihodi nalazili na samom vrhu finansijske lestvice sa značajnim postotkom među domaćimnovobogatašima), a koji su, svi zajedno, formirali ono što ovde zovemo kulturu politike.Javila se, stoga, snažna sklonost da ’nova umetnost’ stekne karakter razmenljivog luksuznog