slika politike - Jovan Despotović

71Kroz srpsku likovnu kritiku, čitav 20. vek moguće je kontinuirano pratiti irazvojtumačenja aktuelne umetnosti u smislu 'prvog preduzeća'. Upravo, već prvaregistrovana polemika koja se u umetničkoj kritici vodila 1886/87. godine između SteveTodorovića i Đorđa Maletića, s jedne strane, a sa druge Mihaila Valtrovića i Đorđa Krstića,delimično je dotakla i pitanje uticaja koji je Kalajić pronašao. Zapravo se može tvrditi da nijebilo ozbiljnijeg srpskog umetničkog kritičara da se ovim pitanjem nije bavio, pa teza o 'prvompreduzeću' Dragoša Kalajića nikako ne može da se održi.Što se same izložbe tiče, ona treba da dokaže iznetu Kalajićevu tvrdnju, ali je zapravodemantuje. Jer, pre svega, srpsko slikarstvo 20. veka ne čine dvadeset, pedeset, sto bilo kojihumetnika, već sasvim određene ličnosti, njihovi umetnički opusi, stilske epohe koje su većveifikovano ušle u korpus našeg slikarstva ovog veka. Naravno da je u tom korpusu mestoUrošu Prediću, Paji Jovanoviću, Stevi Todoroviću, Vasi Pomorišcu itd., sve do Petra Lubarde,Lazara Vozarevića, Aleksandra Tomaševića ili Radomira Damnjanovića Damnjana, ali zbograzloga različitih od onih za koje Dragoš Kalajić misli da su bitni. Da bi ipak izbegao ovakvunakaradu tezi, u izložbu je trebalo da budu uvršćeni i umetnici poput Mila Milunovića, ZorePetrović, Stojana Ćelića, Miće Popovića, recimo. A zašto ih ovde nema? Odgovor na ovopitanje je jednostavan. Dragoš Kalajić može biti kritikovan iz najrazličitijih razloga – ali muse jedna doslednost mora priznati: to je beskompromisni antimoderniza! Kalajić je svoju zluvolju prema modernoj umetnosti i avangardama mnogo puta, pa i ovom prilikom pokazao.Da se podsetimo samo njegovog najvećeg poduhvata – mamutske televizijske serije'Ogledalo 20. veka', koja je emitovana sedamdesetih godina i koja je predstavljala maestralnupodvalu, što je zadugo potom izazvalo izazvalo mnoge surove komentare. Nadalje, mogla bise navesti čitava bibilioteka tekstova koje je on napisao različitim povodima i uvek protivmoderne umetnosti koju naprosto ne razume i iz tog razloga i mrzi. Ova 'smotra' ima dva dela:jedan čine umetnici koji su stvarali zaključno sa sedamdesetim godinama, drugi deo čineautori osamdesetih i devedesetih godina. Drugi pregled pregled u okviru 'istog preduzeća'uradio je Dejan Đorić i njegov značaj je toliki da je i najmanji komentar izlišan. I preko ovogabi možda moglo da se pređe da nije još jedne stvari. Ova 'smotra' je upravo 'prvo preduzeće' ujednom drugom smislu. Naime, u Muzeju savremene umetnosti predstoji promena stalnepostavke Jugoslovenske umetnosti 20. veka koja se prema važećem 'duhu vremena' morapretvoriti u postavku Srpske umetnosti 20. veka.