slika politike - Jovan Despotović

250između kiča i zloupotrebe', Dubravka Knežević 'Kome je još potrebno 'narodno' pozorište' iVelimir Ćurgus Kazimir 'Kultura i mediji – pregrađivanje kaveza'.Sa najaktuelnijim podacima o neposrednim posledicama tekuće kulturne poltikeistupili su Kneževićeva i Mileta Prodanović. Šteta je zaista da nije bilo više ovakvih , zaistaizoštrenih i fokusiranih pogleda na akutnu politiku u kulturi u odnosu na brojna opštaakademska saopštenja koja imaju za cilj generalizaciju procesa i zaključivanja ukategorijalnim sudovima. No, ova formalna zamerka nije jedina ako se kao strateški poduhvatgleda namera Demokratskog centra, na njihove tribine i publikacije koje su časopisom'Dijalog' pokrenute.Opšte mesto današnje 'dijaloške situacije u nas je da dijaloga zapravo i nema. Dijalog,angažovan, intelektualana, onaj koji sučeljava rrazličite pozicije od ideoloških i političkih pasve do etičkih i estetičkih – kada su predmet rasprave umetnost i kultura, koji je u osnovipluralistički, i čije su polazne pozicije u dihotomijama, upravo je potpuno iščezao sa našeakademske i javne scene. Njega sasvim primetno i otvoreno iznegava ponajpre vladajućastranka, a za tim lošim primerom povele su se i druge, opozicione stranke. Zanimljivo je dado dijaloga nije uspeo da dođe čak ni Demokratski centar koji je sam odredio dostizanjeuoravo ovakvog cilja. Na žalost, ovako realizovan pokušaj Demokratskog centra takođe seodigrao i završio u monolu istomišljenina, izuzimajući dve-tri zanimljivije provokacijeuglavnom mlađih istoričara umettnosti koji su sa paternalisičkim tonom organizatora iprekorom zaustavljene. Brojni, manje-više otvoreni levičarski diskursi opravdano su u poljeispitivanja stavljali retrogradne, anticivilizacijske pojave u našoj kulturi i umetnosti, ali nemanje mogu razumeti istovremena nastojanja dovođenja u sumnju tradicionalne i trajnekultune vrednosti ili shvatanja klasičnog građanskog društva bez obzira što je ono uglavnomdanas neartikulisano zbog mnogih razloga, iz kojih se, prema tim mišljenjima, snažnogenerišu sadašnji kič i šund, ili savremenije govoreći – turbo-folk kultura. U ovom slučajudošlo je do zamene teza, i što je još ubitačnije za projektovane ciljeve dijaloga: jedanmonizam, kakav je macionalna homogenizacija, biva potisnut željom da ga zameni drugimonizam – revolucionarni ili evolutivni avangardizam, nekada klasni, a danas lažno urbani,umereno levi, delimično egalitarni i multietnički koncipiran. Kao vrhunski princip, na jednommestu je apostrofiran građanski suverenitet. Ali kada se postavi pitanje kako se ta vrstasuverenosti vidi u samoj umetničkoj praksi, dolazi se do poražavajućih saznanja koje je uvizuelnim umetnostima identifikovao Mileta Prodanović.