slika politike - Jovan Despotović

136Srbalja. Jedna njena replika čuva se danas u Narodnom muzeju u Pančevu i to je spona kojaukazuje na razlog zbog čega je ovaj Vasićev rad izveden baš u tom mestu. Na Jovanovićevojslici prikazana je kolona naroda predvođena srpskim Patrijarhom koji beži iz oblasti koje suponovo pale pod Otomansku imperiju u strahu od odmazde. Oni se kreću prema obećanoj zemljia kako će to kasnija istorija pokazati - to je bio samo još jedan od mitova nastalih u velikomstrahu za nacionalnu sudbinu. Ista tema se nalazi i u romanu Miloša Crnjanskog Seobe a citat nakoji Vasić ukazuje govori o tome da je Negde moralo biti nešto svetlo, značajno, pa treba otićitamo. Na ekranu televizora neprekidno pulsiraju samo dve slike: prizor sa Jovanovićevih SeobaSrbalja i isti prizor kompjuterski očišćen od ljudi - znači da je ostao samo prazni pejzaž. Lako jedovesti u vezu ovaj rad sa aktuelnim stanjem koje nas je snašlo nakom najnovije masovne seobekoja je u najnovije vreme dobila i adekvatni naziv - etničko čišćenje. O tom istorijskom usudu, otoj najnovijoj epizodi neprekidne serije koja se zove Istorija Srba Čedomir Vasić je dao jedanizvanredan i sa umetničke strane zanimljiv doprinos za razumevanje i tumačenje ovog, po svemusudeći, trajnog procesa na ovom prostoru.Rad koji je izveden za XX Memorijal naziva se Setna Nova 1970. On je pre svegaautobiografski podatak (o njemu ali i o nama), jedna realna životna činjenica koja govori osamom autoru, ali je po svojim ikoničkim, vizuelnim i semantičkim svojstvima istovremenopodignuta na opšti, aktuelni nivo brojnih individualnih migracija koje su se naročito tokomtekuće decenije intenzivirale. Ovaj postupak temelji se na smislu memorijalnog, na davanjuobeležja (nalik stećcima) pređašnjeg - onog što je ostalo kao konačni podatak i podsećanje nanekadašnje postojanje, na prošlu egzistenciju. Dakle, opet je izneto Vasićevo zanimanje zamigraciju, za nasilno ili dobrovoljno premeštanje pojedinaca kroz različite prostore, kulture,civilizacije... Ovaj problem koji je postao proces očigledno da će biti od trajnijeg interesovanjadanašnjih umetnika a ne samo ovog posebnog autorskog rada.Mileta Prodanović: Alegorije svakodneviceU opštoj preformulaciji i postavci umetnosi osamdesetih godina, jedna od njenih vidnijih osobinabila je i njena potreba da o spoljašnjoj, neartificijelnoj realnosti progovori jednim novimplastičkim jezikom. Neke estetičke podloge tom jeziku tražene su (i nalažene) u prošlosti, ali jeza većinu umetnika bila ipak presudno da se na njihovim delima vide jasni odblesci vremena. Ujednom, početnom periodu taj govor je bio govor alegorija, metafora, simbola i simulakruma, akasnije je, kako su se socijalne propozicije zaoštravale ne samo prema toj umetnosti već i prema