slika politike - Jovan Despotović

453Četvrto, u Solunu postoji Institut za vizantijsku kulturu koji se bavi proučavanjem iprikupljanjem dokumentacije upravo o vizantijskom civilizacijskom krugu. Prema početnim (izasad jedinim) dogovorima sa grčkim zvaničnicima, posebno sa tadašnjim ministrom kultureEvangelisom Vanizelosom (koji je inače Solunjanin poreklom, te stoga ima, sem političkodiplomatskei lične interese da se u potpunosti posveti ovom političkom i kulturološkomprojektu) napomenuta je ideja da ovaj Institut za vizantijsku kulturu u bliskoj budućnostipreraste u veliki regionalni centar koji bi okupio sve naučnike iz pomenutih zemalja, ali idruge koji se bave ovim problemom, koji bi se posvetili izučavanju, u najširem smislu,vizantijske kulture i umetnosti. Ti veliki timovi svetskih stručnjaka bi dakako pravili i planovei projekte zaštite kulturne baštine vizantijske imperije, a u okviru tog zadatka, oni bisastavljali i liste prioritetne i urgentne zaštite ugrožene kulturne baštine ovog regiona. Time biRepublika Srbija skinula sa sebe obavezu da jedina u regionu insistira na zaštiti ’srpskogkulturnog nasleđa’ koje se uvek tumači prvenstveno kao politički problem (jer to nasleđe’uništavaju Albanci’), već isključivo kao stručni i civilizacijski problem zaštite ugroženogevropskog i svetskog kulturnog nasleđa.Peto, sastanak na Vanizelosom koji je održan u Soluni s jeseni 2003. godine pokazaoje punu otvorenost i zainteresovanost ovog političara da se pomenuti institut u Solunu proširiparticipacijom naučnika i praktičara iz svih zemalja regiona čime bi on postao jedan odnajznačajnijih svetskih centara za proučavanje jedne od nestalih imperija koje su u velikojmeri odredile sudbinu Evrope i načinile sliku njene kulture i umetnosti u najširim relacijama.No, kako je uskoro došlo do promena administracija, najpre u Srbiji a ubrzo potom i u Grčkoj,ovi razgovori su prekinuti uz obostranu želju da se nastave kad se za to ponovo steknu uslovi,uz nadu da će do toga doći u skoroj budućnosti.Šesto, pri koncipiranju ovog političkog, diplomatskog i kulturološkog projekta imao seu vidu i uticaj i status Grčke koji se mogao pretvoriti u veliku i sveobuhvatnu inicijativu ovezemlje u Savetu Evrope, Evropskoj uniji, OEBS-u, UNESCO-u i drugim evropskim isvetskim političkim i finansijskim organizacijama. Ova nastup Grčke uz saradnju svihzemalja koje bi joj se pridružile, a većina njih je već danas punopravni član Evropske unije,sigurno bi uticao da se na bazi realnih potreba obezbede neophodni fondovi za zaštitu iobnovu ugrožene kulturne baštine, prema prioritetima i obrazloženjima koja bi dali stručnitimovi tog novog solunskog instituta. Ne treba ni malo sumnjati da je grčka diplomatija