slika politike - Jovan Despotović

311neprirodno da ljudi promene mišljenje, ali ovakvi, uz Isakovića, Đuretića i sl., morali binajpre pred ljudima na mitinzima da kleknu i zamole za oproštaj zbog svega onoga što su činitokom poslednje decenije propagirajući Miloševićevu krvavu politiku, populističku kulturu ilažnu umetnost (jer Arnerićka, na primer i sama poseduje galeriju čiji je program oličenjekiča, upravo onakvog protiv koga se Demokratska stranka, čiji je ona član Glavnog odbora?!mora boriti u ostalom kao i protiv opšteg političkog šunda vladajućeg režima). I sasvimotvoreno da kažemo da bi to svakako morala biti ličnost poput Vide Ognjenović, BorkePavičević ili Mirjane Miočinović (da ilustracije radi spomenemo tek ova imena) čiji jeprofesionalni i moralni angažman bez ikakvog ideoloških predznaka osim demokratskogtokom proteklog perioda bio izuzetno inspirativan za sve one koji ozbiljno misle da se u ovojzemlji sve mora korenito promeniti i postaviti na noge, a čije je javno angažovanjeistovremeno bilo uzorno mnogim ovdašnjim umetnicima i kulturnim poslenicima.U opštem destruktivnom pohodu na svaku civilizacijsku tekovinu koju je zatekaorežim Slobodana Miloševića (peko svojih kulturnih rabotnika, umetnika i drugih radnika kojideluju u ovoj oblasti) tokom polednjih deset godina nije poštedeo, a i zašto bi, kulturu iumetničko stvaralaštvo niti se taj vandalski udar zaustavio pred vratima ne samo najvažnijih inajvećih srpskih kulturnih institucija, već praktično prema svemu onom što je on (s pravom)smatrao da mu neposredno ugrožava vlast. A sloboda stvaralaštva i kulturnog delovanjaspadaju u onu vrstu opasnosti koju svi diktatorski režimi istinski doživljavaju kao najopasnijeoponentne i žarišta intelektualnog otpora te građanske neposlušnosti. Otuda nimalo nijeslučajno katastrofalno stanje u kome se nalaze ozbiljno umetničko stvaralaštvo i institucijekoje ga prate.U periodu nakon 1950. godine, a posle dogmatske estetike socijalističkog realizma,jugoslovensko savremeno likovno stvaralaštvo postepeno se emancipovalo bivajući sarazličitom srećom podržavana od društva - upravo od Titovog revolucionarnog režima. Uzavisnoti od intenziteta njegove lične promocije, tj, potreba njegove politike na međunarodnojsceni, on je manje ili više omogućavao (uz uobičajene zabrane, cenzuru i opresiju) doneklenesmetan razvoj umetnosti koje je u pojedinim periodima uspevalo da održi korak sa svetskimtokovima. Ali samo pod jednim uslovom: da nikako ne zalazi u oblast ideološkog arbitriranjadnevnopolitičkih ili strateškopolitičkih odluka koje je on neprikosnoveno donosio ikontrolisao.