slika politike - Jovan Despotović

277kultura nestala je u bezdanu koji se otvorio između ishrane u kontejneru i kiča 'Šećerane'.Ukoliko nam je kultura potrebna i ukoliko ne želimo da se svi pretvorimo u bambije kojinaseljavaju "Bambilend" moramo biti ovde. Svakoga dana!"Petar Luković u poznatom stilu kaže: "Ko ume bolje govoriti o našoj kulturi nego -srpski ministar kulture? Naš ministar kulture Željko Simić nije neki običan ministar kulturekao neki drugi ministri kulture po belosvetskim zemljama... nedavno je sebe, kao ministarkulture - postavio na mesto upravnika Narodnog pozorišta, a povrh svega, ministar kulture bioje godinama lični savetnik kulturnog radnika ove zemlje Slobodana Miloševića... A komentarbi, vaistinu, mogao biti: jebeš život a posebno kulturu sa ovakvim ministrom kulture!", dokBožo Koprivica persiflira: "Iz sveta same tužne vesti. Eto iz Štokholma, Ginter Gras dobioNobelovu nagradu. Ne, za mir - za književnost!... Nagrada mu je dodeljena zato što jepodržao napade zlikovačke alijanse. Sumnja se da je navodio (a jednom bio, cak, i u posadi F177 i B-52, pardon B2-92). Naši domoljubni pisci (neko otvorenim pismom, neko telegrafom,neko elektronskom poštom) vratili su her Grasu njegove knjige. Zato je i dobio Nobela. Opet.Zavera."Ljubomir Simović se pita: "Postoje, međutim, naša braća, koja Srbiju mogu dazamisle i bez Pećke patrijaršije, i bez Bogorodice Ljeviške, i bez Gračanice i Visokih Dečana;koja mogu da je zamisle i bez Crne Gore; i ne samo bez Crne Gore, nego i bez Vojvodine iSandžaka; ali koja ne mogu da je zamisle bez Slobodana Miloševića! Kada i gde će se našabraća probuditi, osvestiti i shvatiti šta je od čega preče i šta je od čega važnije? Danas ovde, ilisutra, kada se svi, posle dvesta godina opet nađemo u Beogradskom pašaluku?..." Dok uzajedničkoj poruci Biljana Srbljanović i Nenad Prokić kažu: "Ne želimo dinaroidnu kulturu,kulturu ojkača i gluvog kola, bradate etike, sudbinskog žrtvovanja i samosažaljenja,prepotentnu liriku tumbanja reči po padežima, metriku "ovoga i onoga", spoj komesarskog isultanatskog, kulturu nacionalne mržnje i pravoslavno-fundamentalističkesamozadovoljnosti.", a Ivan Čolović tačno dijagnostifikuje: "I kultura je politika! Nije svakultura u Srbiji na vašoj strani, na strani demokratije i pravde, na strani evropske Srbije.Nažalost, dobar deo srpske kulture je na Miloševićevoj strani. To važi i za ustanove i za ljudei za ideje u kulturi. To je kultura mržnje i isključivosti. To je kultura lažnih proroka, lažnihrodoljuba i lažnih bogomoljaca. Sa Miloševićemim režimom mora da ode i kultura njegovogrežima. Kultura koja je taj režim rodila. Ona ne sme da ga preživi. Jer će posle odlaskaMiloševića stvoriti novog Miloševića, ali pod drugim imenom."