slika politike - Jovan Despotović

215ljudskim pravima (’Umazane ruke...’ su izvedene pred ulazom u SANU na dan potpisivanjauniverzalne deklaracije o pravima čoveka), ili potcenjenim umetničkim vrednostima(’Trominutna slika je posvećena’ Slobodanu Tišmi), ili prema osećanju odgovornosti zavlastitu sudbinu (’Čovek’ je posvećen policijski i sudski progonjenom umetniku NunetuPopoviću) koja je tih godina bivala sve neizvesnija. I ostali navedeni performansi pokazali susnažnu zainteresovanost autora da radom javno postavi neuralgična pitanja našeg društva ukonkretnim okolnostima, pred publikom koja je trebala da bude pokrenuta iz duboke letargijebespomoćnosti i zadate tragičnosti te da se aktivno odupre prema pretećim opasnostima kojesu kulminirale upravo tokom bombardovanja 1999. godine. I to je bio početak kraja jednogrežima koji je proizveo umetnike poput Saše Stojanovića. Njegov mirni, pacifistički pokretumetničkog otpora, nemirenja za vlastitu i kolektivnu sudbinu svekolike ugroženosti,ispoljenom nežnošću protiv naraslog ratnog i neratnog nasilja, sentimentom prema raspadujedne velike države, a kraj tog kraja odigrao se prevratom 2000. godine kada su se umetici, naovaj način osetljivi, našli u jednoj posve novoj situaciji koja se mnogima učinila kao povrataknade, kao ostvarenje nemogućeg, kao buđenje iz košmarnog sna. No, taj trenutak kratko jetrajao. To se može primetiti i u ovoj vrsti radova Saše Stojanovića.Prvi performans koji je nakon promene režima uradio bio je ’Hrana za golubove’(Bograd, 2000) koji je posvetio Džonu Lenonu. Time je on pokazao još jednu stranu svojestvaralačke ličnosti. Posvećujući ovaj performas Lenonu, Stojanović je istakao da je on ’krozsvoju muziku i aktivizam afirmisao ljubav i ljudska prava a bio protiv rata, nasilja i rasizma’,dakle ona linija koju je sledio i autor, s tim da je pokazao i koliko je na njegovu umetnostuticala rok-muzika kao deo velikog pokreta pop-kulture. A zapravo je i Saša Stojanovićpripadao tom pokretu koji jasno pratimo i kroz njegovu slikarsku delatnost. Sledeći performas’Ovo nisu igračke’ (Beograd, Vranje 2001) bio je posvećen deci koja su rasla u ratnojatmosferi i koja su, lomeći svoje plastične igračke u obliku oružija, iskazala stav o tekokončanom periodu razaranja, destrukcije, umiranja – o svemu onome u čemu kao mlada bićane žele da učestvuju niti da budu deo. Jedan od najznačajnijih performansa koje je SašaStojanović izveo u postratovskom periodu bio je pod nazivom ’Srce 2002.’ (Beograd, 2002)kao početak Oktobarskog salona. Za njega je rekao kako nije ’romantičarsko-utopijski zanos,već civilizacijai čin’, a to je već sasvim novi kvalitet ako se poredi sa njegovim početnimradovima. Na opštem planu, uz ovaj peformans stoje i ’Korak, zemlja, drvo’, (Beograd,2003), ’Hleb’ i ’Život’ (Beograd, 2004) i ’Marjan Beneš’ (Beograd, 2005) u kojima