slika politike - Jovan Despotović

115kreativnim načelima oko zvanja proleterskog umetnika okončano kobnom inauguracijomsocijalistički realizam kao zvanične estetike međunarodnog radničkog pokreta i internacionalnogkomunizma, odnosno kada je definitivno prekinuta diskusija oko načina i formi umetničkogangažovanja u stvaralaštvu sa temeljnim reperkusijama u svetskoj umetnosti. Dakako, delimičnoi u jugoslovenskoj između dva svetska rata a naročito posle 1945. godine kada su komunistipreuzimali a potom i potpuno zauzeli vlast, time i vodeću poziciju ideološkog arbitriranja u svimpitanjima života, pa i u umetničkom stvaralaštvu.Veliki doprinos političkoj umetnosti dala je u drugoj polovini ovog veka i tzv.disidentska umetnost koja je nastajala isključivo u komunističkim državama - onima koje su uEvropi stajale iza gvozdene zavese a neke njene sporadične ili fragmentarne manifestacije moglesu se pratiti tek na velikim izložbama poput venecijanskih Bijenala, pariskih Salona ili kaselskihDokumenata. Ipak, poglavito je u zapadnim kulturama, iz različitih razloga i sa različitimpobudama nastajala i politički angažovana umetnosti koja je pod sumnju dovodila neke odfenomena karakterističnih isključivo za te demokratske zemlje. Nasuprot tzv. kapitalističkomrealizmu (pod kojim se najčešće podrazumevao popart) povremeno su nastajali kritički pokretipoput Nove figuracije, Narativne figuracije ili Političkog slikarstva - a svi oni su dovedeni podopštom šifrom svakodnevnih mitologija kojima je vođen diskurs o realnim problemima idruštvenom stanju u tim najrazijenijim kulturnim zajednicama.Socijalna umetnost i socijalistički realizamU delu jugoslovenske angažovane umetnosti, na intelektualnoj levici između dva svetska ratanastao je u stvaralaštvu kritički pokret koji se podelio u dve struje: nadrealizam i socijalnuumetnosti, a iz koje je nakon pobede Titovog partizanskog pokreta i revolucije u totalnopromenjenim društvenim i političkim uslovima direktno nastao socijalistički realizam. Ako suprve dve poetike imale manje-više jasno kritički naglašenu ideološku i socijalnu dimenziju,druga je kao estetički izdanak levičarske revolucije odjednom zamenila kritičnost apologetikom,angažovanost glorifikovanjem, borbenu negaciju uspaljenom afirmacijom, buržoasku estetičnostartističkim levičarenjem... Tako je odnos između umetnosti i revolucije u našem stvaralaštvuimao dve jasno odeljene faze, a za ovu temu značajnija je upravo izmena kritičkoginstrumentarijuma koja je nastala kao posledica zamene socijalne umetnosti socijalističkimrealizmom. Iz tog fenomena mogu se nadalje iščitaviti i neke od trajnijih posledica za našumetnički život - kasnije će se ispoljavati, u najrazličitim oblicima.