slika politike - Jovan Despotović

80se bespogovorno zahtevala klasna svest umetnika u prikazivanju socijalne realnosti. Novokomunističko društvo zasnovano na staljinističkoj ideologiji, a u umetnosti esteticisocrealizma tražilo je od stvaralaca dokaze prihvatanja tih načela. Omekšala idejna rigidnostkoja je usledila posle 'historijskog ne' Staljinu dala je privid političkim i umetničkimslobodama: na mesto socijalističkog realizma nastupio je socijalistički etstetizam (prematačnom tumačenju Svete Lukića koje se iz razumljivih razloga sve manje pominje).Samoupravljanje je zatim proklamovalo tobožnji 'estetički pluralizam' u kome je ipakzadržana prava umetnička hijerarhija: na vrhu su se nalazili državni umetnici podržani na svemoguće načine koji su za uzvrat brižljivo izbegavali ikakvu politizaciju vlastitog stvaralaštva,na dnu su kao i uvek bili mladi umetnici kojima su društvo pravili politički nepodobni ineuklopljivi bez obzira koliko su u umetničkom pogledu bila vredna njihova dela. Kaoilustracija najdrastičnijih primera političkog ograničavanja umetničkih sloboda mogu senavesti epizode "Slikarstva prizora" Miće Popovića u nekoliko nastavaka ili slučaj tzv."Crnog talasa". Takvo stanje, ili tačnije rečeno - odnos snaga na umetničkom polju, ostalo jevažeće do danas. U tim okvirima treba razumeti i aktuelni sukob u ULUSu.Dugogodišnje nagomilavanje nerešenih staleških problema uzrokovalo je najnovijiciklus likovnjačkih previranja. Totalna zbrka koja danas vlada u sistemu umetničkih vrednostina čiji 'vrh' su izbili čisti komercijalni umetnici, još više komplikuje ionako zamršeno ideprimirajuće stanje koje vlada među likovnim umetnicima. Nekolike generacije mlađih isasvim mladih stvaralaca koji su današnji inicijatori pobune u Udruženju istakli su praverazloge nezadovoljstva.NEPROZIRNOST: Predugo traje jedna neprozirna politika Udruženja koje seumesto da rešava statusne, teške probleme koji muče njegove članove, kakvi su radni prostor,stipendije, stručno usavršavanje itd, želi pre svega da arbitrira u pitanjima estetike i dakanališe tokove domaćeg likovnog stvaralaštva. Da nije tako, ne bi se dogodilo da ogromnuenergiju i vreme Udruženje troši oko, recimo, načina organizovanja Oktobarskog salona, iliprograma nekih vodećih umetničkih institucija, ili oko toga da li Paviljon 'Cvijeta Zuzorić'treba da bude ULUSov koji je potpuno preuzeo upravno i programsko rukovođenje - štosvakako nisu poslovi iz domena njegovog rada. Pobunjene umetnike ta pitanja ne zanimaju jerto i nisu programski zadaci Udruženja. Interesuje ih kako se Udruženjem upravlja, kako sedele ateljei, kakve i kolike će stipendije dobiti, kako država izvršava svoje zakonske ifinansijske obaveze prema njima...