slika politike - Jovan Despotović

418Leposaviću. No, najpre je besparica onemogućavala efikasan rad u ovoj oblasti a potom, odformiranja privremenih institucija – dakle Vlade Kosova i njenih ministarstava, kao i svetežeg i komplikovanijeg dobijanja dozvole da naši stručnjaci neometano nastave rade naKosmetu što je bio slučaj do izbijanja ratnih sukoba, bombardovanja i dolaska UNMIK-a iKEJFOR-a.I kada se činilo da je prvi i najveći problem u postupku pribavljanja materijalnihsredstava rešen dobijanjem prve donacije od 4,2 miliona eura, iskrsao je novi koji se presvega tiče odnosa unutar Srpske pravoslavne crkve. Naime, nadležni vladika Raškoprizreznskine dozvoljava da se i jedan euro uloži u obnovu crkava i manastira ako taj novacne ide preko njegovog eparhijskog računa, i drugo, rezolutno zahteva da u stručnimposlovima restauracije i konzervacije ne mogu da učestvuju ’oni koji su te spomenike rušili’,tj. kosmetski Albanci makar oni bili i stručno osposobljeni za ove poslove i to u beogradskimedukativnim i zaštitarskim ustanovama. Prvi razlog je njegova očigledna želja da samostalnoupravlja ogromnim novčanim fondovima koji se pripremaju za ovaj posao, a u pitanju sudesetine miliona eura, a drugi je logička pogreška, jer, kako on misli, nisu albanski stručnjacirušili spomenike već vandali.Da bi se ovaj problem prevazišao, Njegova svetost patrijar srpski potpisao jeMemorandum u kome su na dobar način postavljena osnovna načela za rešavanje bitnihpitanja zaštite na Kosmetu. Ali, episkop Raško-prizrenski ne priznaje taj potpis i timezapočinje još jedan ciklus problema. Da stvar bude gora, i nadležni državni organi, pre svihMinistarstvo kulture Vlade Republike Srbije i Republički zavod za zaštitu spomenika kulture,ali i neki drugi, podržali su vladiku u njegovom nerazumnom, a u konačnom ishodu, opasnomi krajnje pogubnom stavu oko spasavanja ugroženog kulturnog nasleđa na teritoriji njegoveeparhijske nadležnosti.Ovome bismo dodali da, iako je zaštita srednjovekovnog spomeničkog nasleđa -crkava i manastira, najbolnija tačka u ovom problemu, stalno se previđa ćinjenica da se naKosmetu moraju zaštiti i tzv. pokretna kulturna dobra: dokumentacija potrebna za obnovuporušenih crkava i manastira, ogromni muzejski fondovi (sa predmetima od arheologije,preko etnologije, do umetnosti 20. veka), arhivska građa i bibliotečki fondovi na srpskomjeziku koji su ostali u brojnim kosovskim ustanovama. Na žalost, o ovome niko ne samo da nevodi računa, već se to konstantno previđa u svim razgovorima sa predstavnicima UNMIK-a.