slika politike - Jovan Despotović

11proizvoda po novoformiranom ukusu upravo ovakve društvene klase. Sve ostalo, što jespadalo u politiku kulture je i brižljivo i nasilno uklonjeno od pogleda javnosti. Umetnost, onaangažovana o kojoj je ovde reč, i jedva koja kritička reakcija u njenu korist, nisu, nažalost,tada odbranile status i vrednost prave umetnosti. Možda tek danas – naknadno i selektivno unekolikim istupima i pojedinim napisima. Za sad nedovoljno! Mora se ipak priznati da jeformula ’umetnost + akcija’ tokom tog vremena bila mnogo bolja polazna tačka za praktičnoideološko, socijalno i psihološko delovanje, a posebno na javno obznanjivanje o tome na kojesve načine kulturna destrukcija može da utiče na svet umetnosti – čak i ako je njena skrivenaambicija možda bila da postane vašar taštine i takvog, izvanumetničkog sveta koji za nju bašnije imao nikakvog razumevanja – od pojedinaca do kuća kulture koje su o njoj po slovuzakona ’brinule’.Realno je tada bilo postavljeno pitanje kako onda koordinisati osećaj svrhe teorijskekritike sa osetljivošću za stvarnu društvenu realnost u kojoj umetnost opstojava? Kako izbećipoguban izbor između nasumične subjektivne tvrdnje i slepe teorijske korektnosti (u polju’opšte nepreglednosti’ u ’zatvorenom društvu’, videti, na primer: Dejan Sretenović,’Umetnost u zatvorenom društvu’, 1996, Jasmina Čubrilo, ’Beogradska umetnička scenadevedesetih’, 1998, Ješa Denegri, ’Devedesete: teme srpske umetnosti’, 1999. i ’Opstanakumetnosti u vremenu krize’, 2004). Čitalac će uvideti, u mnogim slučajevima, i u širemsmislu, da je debata o ’krizi kritike’ izgledala kao zamena za stvarnu političku raspravu kojase tako brižno izbegavala izvan striktno političke oblasti, odn., među političkim strankama štoje jedino bilo delotvorno u tom zatvorenom krugu i u tom trenutku. Angažovana umetnostdevedesetih nije bila politička zato što se držala nekog ideološki kritičkog programa, nego jebila kritička po svojoj DNK-a. Umetničko se uvalilo u političko a da pritom jedno (umetnost)nije postajalo drugo (politika) jer to nije ni bilo moguće. To nije značilo da je umetnostimainsteaim-a bilo nametnuto da bude apolitična ili apologetska – ne, na umetnike, kao i nasve ostale, uticalo je ono što se doživljavalo u svakodnevici, čitalo u štampi, čulo u vestima ilividelo na televiziji, i verovatno, u mnogim slučajevima oni su imali što-šta da kažu o tome. Igovorili su, malobrojni, glasno, ili su pak, to ćutke nosili u sebi u većini slučajeva. Političkiangažovana, ali i prkosno zaljubljena u umetnost (kako je Ješa Denegri veleo da ističe u višenavrata) zbog onoga što ona jeste – to je ono što upravo kritika treba da bude ako njena’kriza’ iskreno nastoji da izbegne potpuni slom. Na toj ivici ponora ona se i danas nalazibalansirajući samo na jednoj nozi i sve se više naginjući prema vlastitom padu i porazu.