slika politike - Jovan Despotović

369Brunclik - u roze ofarbana narodnjačka pevačica, pa stoga nije daleko od prognoze da bi bašona mogla, zašto da ne, postati i ministarka za kulturu. Ili, JUL se dakako zalaže za borbuprotiv primitivizma (kiča i šunda) kao izraza "socijalne patologije", ali na delu pokazujesuprotno: jedan od njihovih najznačajnijih kadrova u kulturi je i vlasnik Pink televizije kojaje, ako izuzmemo filmski program zasnovan na pirateriji koja se opravdava sankcijama, danasnajubedljivije, najveće i najaktivnije leglo "kulturne patologije".Na kulturu u izbornom programu za Beograd Srpska radikalna stranka na umetničkostvaralaštvo gleda samo kroz amaterizam! S obzirom na njen snažno izražen nacionalniprogram čudno je da u njemu ništa nema o "nacionalnoj umetnosti", a umesto toga, jedino sepominje zaštita kulturnih dobara (a kako su ih oni u stvarnosti zaštitili videlo se na aukcijikoju su organizovali odmah po preuzimanju zemunske opštine kada su rasprodali celokupnuumetničku kolekciju koju su zatekli u zgradi). Iako je ova partija izrazito desničarska koja sezalaže za privatizaciju, u njihovom tekstu nema ni pomena o strukturalnoj promeni kulture iumetnosti, institucija i statusa stvaralaca u uslovima opšte političke, društvene i ekonomsketranzicije za koju su oni najglasniji zagovornici.Upadljivo je da u ovim programskim tekstovima, ma koliko da su fragmentarni,prilagođeni za predizborne potrebe, ništa nema o materijalnoj promeni stanja kulture. Nikomeu ovim vladajućim strankama očigledno ne pada na pamet da se kroz budžetska izdvajanja (ilikroz promenu fiskalnog sistema koji se odnosi na privatna ulaganja u ovu oblast) poboljšapoložaj kulture i umetničkog stvaralaštva preraspodelom tog kolača: manje za policiju ivojsku, a više za kulturu (najmanje 1 % nacionalnog proizvoda), obrazovanje, nauku...Takođe ništa nema o slobodi kulturnog i umetničkog stvaralaštva kao bazičnim premisamasvakog razvoja, naročito u ovim oblastima duhovnih i intelektualnih potreba i ljudskih prava.U ovim tekstovima ništa nismo našli ni o racionalizaciji, savremenoj horizontalnoj ivertikalnoj sistematizaciji institucija, niti o lokalnoj samoupravi preko koje se istinska kulturai seriozno stvaralaštvo bukvalno približava građanima. Dok se ove potrebe za promenudruštvenog položaja kulture, kao neophodni minimum, ne pojave u programima stranaka kojevode državne poslove, dotle će ona biti tek "salata uz glavno jelo", sporedna, čak za narodnepotrebna zamlata najužeg sloja elite koji je ionako sve tanji. A tada će "patriotskostvaralaštvo" iako nastalo u taboru na izborima poražene politike zaista postati kulturnomzbiljom poput još jedne od postojećih starih, ali i novih noćnih mora.