slika politike - Jovan Despotović

150bronzane statue stegnute pesnice što je dobro odabran vizuleni i simbolički znak ove"Otporove" akcije.U programu su nakon dodele nagrade učestvovali jedino bubnjari (i vokalna grupa)Dragoljuba Đuričića, što je takođe bio izraz potpuno oprečnog razumevanja pobunjenihstudenata vremena u kome žive za razliku od njihovih "pinkovskih" i "kulovskih" kolega izJula.Očigledno je da je potrebna (u politici pre svega) smena generacija ali svakako neonima koji su se obrazovali kod pomenutih profesora, već intelektualno i moralnoemancipovanih slobodnih akademskih građana koji će vrlo brzo preuzeti vođenje ove države.Zbog toga se nikako ne možemo pomiriti sa utiskom kao je ova "poslava" prikazala Srbijukao "grobno mesto" (kako reče Nikola Barović, iako to nije sasvim netačno) na kome sejedino mogu održavati parastosi i in memorijami, na primer onakvi kakav je poputsvojevrsnog proglasa pročitan na samom završetku:"Srbijo, šta za teme znače ova imena (ilustrovana fotografijama brojnih mladih ljudikoje su emitovane na video-bimu na potpuno zamračenom Trgu republike uz koji se samo udaljini na jednom bilbordu moglo pročitati "Love"- prim. J.D.)? Srbijo da li znaš ko su oviljudi? Gladni, prebijeni, zatvoreni, opljačkani, poniženi, iznevereni, oterani, ubijeni... mrtvi.Srbijo da li imaš razloga za slavlje? Znamo da ga nema, jer smo osećali smrt deset godina.Koliko godina? Jednu i još jednu. Još jednu? Koliko? Želimo život, toliko da su mnogižrtvovali sebe za nas. Koliko ste takvih poznavali. Želimo da ih se setimo, zato što poštujemonjihovu žrtvu. Zato sada hoćemo sebi da obećamo život, zbog njih i zbog nas. Život za koji ćesvako od nas morati da se bori i da da deo sebe, život a ne smrt, ponovo, uvek. Srbija nemarazloga za slavlje i zato vas molimo minut ćutanja za sve njih i nas. Sada idemo kući, našodlazak je poruka za Srbiju, ove godine život konačno mora da pobedi. Da ne bude višežrtava, da ovo bude poslednji minut ćutanja, da poručimo svima - ovo je ta godina."Zaprepašćujuće je, s druge strane, da nije bilo pominjanja zatvorenih i progonjenihjugoslovenskih Albanaca (čak ni onih maloletnih), kakvi su na primer, doktorka i pesnikinjaFljora Brovina i mnogi drugi koji takođe bez krivice čame u srpskim zatvorima. Ovaj propustveć govori o ozbiljnim pukotinama koje se nažalost vide čak i u "Otporu". No, ideja dočekakao komemoracije naravno da je imala uz loše i neke dobre strane. To je svakako jesmirivanje strasti prisutnih nasuprot monstruoznom svečarenju uobičajenom za JUL iMinistarstvo kulture koje nije pokazano samo ovom prigodom već u mnogim prilikama