slika politike - Jovan Despotović

56Estetičke idelogije na vlastitim ruševinamaGotovo da su do danas sve problemsko-stilske ili poetičke linije u umetnosti ovog vekadovedene do svog zaključnog stadijuma. U tom opštem rezimirajućem procesu umetnici novihgeneracija u recentnoj radnoj praksi ili kreativnoj produkciji kao da istovremeno 'gledaju' u dvapravca: jedan pogled im je okrenut prošlosti u kojoj pronalaze i prepoznaju one uzore koji sunajbliži njihovom vlastitom stvaralačkom temperamentu, mentalitetu ili senzibilitetu, drugi jeusmeren ka budućnosti kroz čiju neprozirnost nastoje da proniknu dakako uvereni da stvarajuvremenski (i estetički) trajnija dela. Ipak, nesumljiva je ćinjenica da je, realno uzimajući, njihovrad samo jedan od mnogobrojnih podataka aktuelnog umetničkog trenutka, ali onaj koji ćemožda i u budućnosti postojati ako sadrži neophodno pretapanje iskustvene komponentneprethodne umetnosti sa intuicijom i imaginacijom novog oblika i njegovog značenja.Ambijentalna instalacija Nikole Rikanovića izložena ovom prilikom čvrsto je postavljenaupravo na takvoj troznačnoj tački. Njegova bazična kreativna ideja ovde je očigledno proisteklaiz avangardnih idioma konstruktivizma 'ruskog umetničkog eksperimenta', posebno iz krugaTatljinovih likovnih reljefa, kontrareljefa i ugaonih reljefa nastalih 1913-14. godine. Za njih jebilo najkarakterističnije da je stvarni prostor korišćen kao ravnopravni likovni element, ili, kakoje on sam isticao, rad sa 'realnim materijalima u realnom prostoru'. Ti principi građenja ikonstruisanja odveli su ga do toga da 1919-20. načini (doduše samo kao maketu) svoje kapitalnodelo - 'Spomenik III internacionali' koji je trebao da bude podignut u Moskvi kao centralnopropagandno i umetničko mesto svetskog komunizma na čije je avangardno ideološko i političkoliderstvo pretendovalo tadašnje mlado sovjetsko društvo.No, izgled Rikanovićeve izložbe upućuje gledaoca prema jednoj ideji zamrznutih,memorisanih ostataka nekog spaljenog, raspadnutog, 'dekontruisanog' Spomenika (Tatljinovogili nekog drugog potpuno je svejedno). Ovi memorijalni apokaliptični prizori ostataka nečegaranije postojećeg mogli bi biti predlog za neki novi Spomenik IV (ili kojoj već?) internacionali(levih, ali i sasvim suprotnih - što kako vidimo izađe na isto, totalitarnih ideologija) na rubu (iličak izvan) ikakvog (novosvetskog) poretka baš ovde i baš na kraju veka (i milenijuma). Po timosobinama prostorna postavka, upravo totalno shvaćeni ambijent Nikole Rikanovića zaokružujetu celinu 'angažovanosti' u plastičkom stvaralaštvu i projektuje sebe kao mogući znak ove epoheprenet u dalju budućnost, odn. protegnutog kroz trajnije umetničko vreme.