slika politike - Jovan Despotović

403razdvojila živa, otvorena umetnost i kritika od njenih oponenata - konzervativne umetnosti ikritike? S istim pravom to može da istakne, recimo, Kusovac navodeći primere slikarstvaKalajića ili Milića od Mačve u tom periodu. Pa u ćemu je zapravo presudna razlika?Očuvanje digniteta umetnosti u ’društvu opasnosti’ mora dobiti ne samo unutrašnjimehanizam za samoodbranu već mora biti deo strategije opšte društvene promene jednogretrogradnog sistema u uslovima, kako nemamo bolji, zvaćemo ga uobičajeno – tranzicijskogmodela zamene lažnog istinitim, lošeg boljim, zamućenog razgovetnim, lokalnog globalnim,zatvorenog otvorenim itd. I tu dolazimo do pitanja koje Denegri sporadično pokreće: štaključna, famozna 2000. godina (’Oktobarski politički prevrat’) znači za dalji opstanakumetnosti, sada ne više toliko u političkoj sferi koliko u reformatorskoj – ekonomskoj,kulturnoj i institucionalnoj? Odgovor koji je sada moguće dati čitanjem obe pomenute knjigeJeše Denegrija ostao je, nažalost, nedovoljno jasan, nedovoljno ubedljiv i nedovoljno čvrst sastanovišta prosuđivanja iz aktuelnog stanja. Kako je došlo do toga?’Pasivni eskapizam’ kao unutar umetnički, neborbeni otpor stvarnosti (angažovanostumetnosti), i ’aktivni eskapizam’ (angažovanost umetnika) kao spoljašnje, borbeno iindividualno delovanje kao odgovor na datosti iste realnosti samo su različiti stepeni istogpokreta. Svet umetnosti i sistem umetnosti moraju uneti u sopstvene mehanizme oba nivoa –u zavisnosti od temperamenta, karaktera i mentaliteta učesnika u ovim promenama. I oni su,naravno, potpuno izvan bilo kakve politike – i one koja se pokazala retrogradnom i vansopstvenog vremena, ali i one koja ga je svesna i koja teži da društveni organizam ’odvuče’prema onim nivoima uporedivim sa procesima, fenomenima i događajima daleko od jednogzatvorenog sistema kakav smo proživeli, ali i kakav se dosad tiho, ali odskora sve glasnije ividljivije obnavlja. Upravo su nam i iz tog opasnog razloga zaključci koje možemo izvući izDenegrijevih razmatranja od dragocene pomoći.Listajući tematske celine antologije ’Opstanak umetnosti u vremenu krize’ upoglavljima: 'Autorske izložbe', 'Domaća umetnička scena devedesetih', 'Protagonisti', anaročito u kratkom uvodu 'O devedesetim' i pogovoru 'Postskriptum za devedesete',uočavamo Denegrijevo sistematično gledanje na procese i pojave koji su tokom ’vremenakrize’ održali, makar u fragmentima i na marginama, živu umetničku aktivnost na onomnivou koji je ostao prepoznatljiv i u međunarodnim relacijama. Umetnost na početkudevedesetih, umetnost sredinom devedesetih, umetnost na kraju veka, sve su to vremenskeodrednice koje kritičari istovremeno koriste da bi namesto adekvatnih opštih poetičkih