slika politike - Jovan Despotović

236sa vrha vlasti, te naknadno određivanje institucije koja će realizovati ovaj posao i komesaraizložbe, što je upravo obrnut redosled poteza, prvi put od kada se iz Beograda šalju učesnicina ovu najvažniju likovnu smotru u svetu. Na šta ovi primeri ukazuju?Najpre, da je stanje u vrhunskim nacionalnim institucijama kulture, onima za kojeneposredno odgovara Ministarstvo kulture, upravo zapušteno do nedozvoljenog stepena: i to usvim segmentima - programskom, kadrovskom, finasijskom. U nekim slučajevima, čelnici tihinstitucija su laici, koji jedva da razumeju šta je osnovna delatnost kuća u koje su dovedeni(primera radi, Muzej savremene umetnosti je u novom Zakonu o kulturi izgubio dosadašnjumatičnost za likovnu umetnost XX veka, i ovaj propust će savremeno stvaralaštvo za dužiperiod umnogome unazaditi). Direktori ovih kuća su već i do sada pokazivali krajnjenipodaštavanje čak izvršnih odluka sudova (što istovremeno pokazuje i o kakvom je oblikupravne države ovde reč).Zaista je vreme da prestanemo da se zavaravamo: stvarna promena stanja u našojkulturi i ozbiljnom stvaralaštvu moguća je tek kada ministar kulture odredi svoj položaj iostanak na tom mestu sa materijalnim poboljšanjem stanja u kulturi, a to znači sa povećanjemsvog budžeta. Dakle, kada budemo čuli da je ministar kulture zatražio ozbiljno povećavanjeizdvajanja za kulturu u okviru državnog budžeta, odnosno pozicioniranje na znatno boljemesto od sadašnjeg, prilika je da se može računati na stvarno potiskivanje kiča, neukusa išunda iz oblasti kulture. To je upravo i osnovno strategijsko pitanje: da li država Srbija računana usluge kulture i vrhunskog stvaralaštva u predstojećem mukotrpnom povratku na svetsku(umetničku) scenu. Ukoliko je odgovor "da" - molim lepo: to izvesno košta i to se neizbežnomora platiti. U svakom drugom slučaju odgovor na pstavljeno pitanje je jasno ne. Sa ovime jetesno povezano i donošenje drugih sistemskih zakona (već pomeniti Zakon o deviznomposlovanju), pri čemu je neophodno unapred predvideti efekte, a time se odrediti i premastepenu potreba i želja na društvenom i državnom nivou - odnosno prema strategijidefinisanja nacionalnih potreba i aspiracija. Ovo bi svakako bilo efikasnije delovanje ako sezna cilj, nego utvrđivanje "u čijim džepovima zveckaju Sorosevi novci?", što je postala jošjedna lažno-patriotska disciplina u ovom delikatnom trenutku između rata i mira. Uostalom, idilema osiromašena kultura ili osorošena kultura je lažna. Dakle, promena ugla gledanja neodnosi se na one na koje Ministarstvo misli u ovoj kampanji - na potrošače kulturnih i onihdrugih proizvoda, već na stratege, kreatore glavnih poteza u kulturi u osnovnom društvenom,