slika politike - Jovan Despotović

211policijskom i krivičnom progonu performera Nuneta Popovića i živopisca BogoljubaArsenijevića Makija) ipak nalazile mogućnost da budu realizovane.S pravom se ova živa, aktivna umetnost posmatra iz ugla ’konsekvenci druge linije’, oćemu je, ne samo na ovom mestu i ovim povodom, već više puta bilo reči. Ali naparadoksalan način – završna tačka radikalizma ’druge linije’ situirana je u umetničkoj praksisedamdesetih godina jer je ’pluralizam’ te decenije odustao od bilo kakvog problemskog iliideološkog angažovanja u samom umetničkom činu. Nakon tog poznog prizivanja(post)modernističkog projekta u novom ruhu, umetnost devedesetih biće dramatično sateranane samo u radikalizam u ponekim primerima, već pre svega u jasno javno ideološkoangažovanje za koje se polje umetničke aktivnosti ponovo ispostavilo pogodnim zaisražavanje stavova nepristajanja, kritike i otpora.’Aktivni eskapisam’ prema ideji Lidije Merinik, odn., ’umetnost u zatvorenomdruštvu’ kako je s pravom vidi Dejan Sretenović, pokazala se i na ovoj izložbi zapravo onimaktivnim i živim segmentom umetničkog stvaralaštva tokom devedesetih koje je održalonjenu istinsku vitalnost i koja se sa novom energijom usprotivila sivilu ratnog i postratnogbeznađa unoseći u društveni život toliko neophodnu, makar i minimalnu dozu optimizma kojase napokon, ipak uspešno oduprla ogromnom teretu nedaća, oskudica i trauma svim mogućihvrsta.O tome je vrlo nadahnuto pisao i Dejan Sretenović u kataloškom tekstu ’Putovanje poslikama i fantazmima devedesetih’. Kao svojevrsni kredo pod kojim je tekst ’o stanju stvari’nastao istaknut je napis Metju Kolina: ’Dobro došli u nadrealan život. Grad u kome je svedozvoljeno i ništa nije dozvoljeno. Gde je sve moguće i ništa nije moguće. Gde sve izgledanormalno, ali ništa nije kako izgleda. Dobro došli u Beograd, grad haosa’ (objavljen u ’Srbijazove, rokenrol radio i beogradski pokret otpora’, Samizdat B92, 2001.). Iako je sasvimmoguće da nas stranci bolje vide nego što smo, uz sav napor, sami sposobni da seprepoznamo u najtačnijim nijansama, ipak su umetnici one hipersenzibilizovano strukturisaneličnosti koje identifikuju takve procese. Tako je i u segmentu ’Lični prostori’ kod umetnikaTanje Ostojić, Milice Tomić, Zorana Naskovskog, Vladimira Nikolića, Vesne Pavlović,Miodraga Krkobabića, Zdravka Joksimovića ili Marije Dragojlović u devedesetim, na primer,lako uočiti kako su oni do suštine razgolili stvarnost koja se svim silama vlasti i institucijatrudila da tu istinu sakrije koprenom fikcija, laži i obmana. Iako, prema prirodi stvari, oviautori nisu bili ’politički’ angažovani radeći vlastitu umetnost, njihov rad je ipak dobrim