slika politike - Jovan Despotović

134Nakon konceptualističkih sedamdesetih kada je Raša Todosijević ponajbolje ispoljio svest otome u kakvom se položaju našla nova umetnost u odnosu na sistem u kome opstoji - i u kome jenajvažniji činilac, a taj položaj je bio krajnje ponižavajući u odnosu na zvaničnu umetnost, nalikovnu kritiku, institucije koje je opslužuju (galerije i muzeje), otkupnu politiku i medije, takvasvest ga je usmerila na neke od najradikalnijih kreativnih ponašanja tog perioda u jugoslovenskojumetnosti, došle su osamdesete koje su i u njegovom primeru pokazale jedan novi interes zaponovnu produkciju artefakta. Tada on menja strategiju i zauzima isto tako radikalni, ali sada izaoštreno ironični stav prema socijalnoj zbilji, položaju umetnika u novouspostvaljenojdruštvenoj hijerarhiji vrednosti (kada je nastao nezabeleženi prodor šunda i pompijertva); u tomperiodu počinje i da objavljuje kratke priče o umetnosti koje su među prvim menisfestacijamapostmodernizma u našoj umetnosti i stvara umetničke predmete koji poseduju evidentna estetičkasvojstva ali ona su sada potpuno drugačijih namera, poruka i ciljeva. Devedesete, napokon, unjegovom radu još jednom beleže zaokret u skladu sa dominantnim temama vremena ali i sapromenjenom ikonosferom svakodnevice. Pre svega onom koja se direktno tiče opšte ideološke ipolitičke realnosti.Glavna Todosijevićeva misao kreće se unutar svesti da se naše aktuelno društvo našlo naivici fašizma - kako je sam isticao. Taj opšti sindrom naravno da je zahvatio i osetljivo područjeumetničkog stvaralaštva, čak je izvesno da je baš tu nacionalsacijalizam u domaćoj varijantiproizveo i najveću štetu u zvaničnoj umetnosti, u institucijama koje se njome bave, u umetničkojkritici koja je postala estradna i plaćenička. Kulturna štetočinstva koja su načinjena najteže supogodila seriozne umetnike koji, poput samog Todosijevića nisu imali drugih sredstava zaodbranu sem vlastito stvaralaštvo. A u tim pokušajima i činovima samoodbrane radovi RašeTodosijevića zauzimaju jednu od najinteresantnijih i najuzbudljivijih pozicija.Firma Todosijević, baš kao u kakvoj reklamnoj manufakturi ili marketinškoj agenciji dosada je realizovala četiri reklamna plakata: Srborandže, Ubistvo i Cvet kanalizacije a RestoranSloboda je samo u jednoj prilici izveo firmopisac direktno na zid vršačke Konkordije (za izložbuPrestupničke forme). Povodom ovakvog oglašavanja Todosijević je rekao kako su oglasimaksimum do koga svest ovdašnjih ljudi može da dosegne, a uzrok tome su umetnici glupi kaotocila, a sami oglasi nastaju apsolutizacijom tuđeg idiotizma.Estetika Todosijevićevih bilborda nastala je kao nova vrsta kritike koja je našla mestanegde u praznom prostoru između postojeće kritike i umetničkog dela. I to pre svega kritikedruštvene stvarnosti a ne umetničke. Todosijevićevi reklamni panoi simuliraju na ironični i