slika politike - Jovan Despotović

217I najzad, posebno poglavlje u radu Saše Stojanovića je i mali opus, od svega četirirada, nastalih 1998. i 2001. godine koje je, kao plakate, uradio za Odbor za ljudska prava uLeskovcu, za album grupe ’Obojeni program’ ’Sva sreća general voli decu’, za ’Žene ucrnom’ u Beogradu ’Prigovor savesti’ i za Ujedinjene nacije ’Prava očima deteta’. I u ovimradovima Stojanović je potpuno ostao dosledan sebi – i u likovnom postupku i u naročitojnaraciji koja je karakteristična za celokupnu njegovu slikarsku umetnost.Mesto Saše Stojanovića u recentnoj srpskoj umetnosti sasvim je posebno. Onpraktično nije uporediv ni sa jednom od mnogobrojnih pojava na prebogatoj, čak preobilnojsceni moju imamo prilike da pratimo. Ali, među svima njima, on je jedan od malobrojnih kojisu pravi glasovi novog (ovog) veka. Oni glasovi koji će se dugo i daleko slušati. Zašto? Jer seSaša Stojanović ’još uvek raduje vazduhu koji putuje balonima’ (kako sam kaže), i jer jenjegov The best off tek privremeno stanje, uostalom kako to redovno biva sa onim ličnostimakoje njihova savremenost ne prepoznaje, ali čiji će se tragovi jasno raspoznavati u vremenukoje dolazi, u budućnosti koja uvek bolje vidi od sadašnjosti.Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, novembar 2007. (pred. kat.), Muzejsavremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, decembar 2007. (godišnji izveštaj)