slika politike - Jovan Despotović

386umetničko stvaralašto. Specifično ustrojstvo totalitarnog režima tokom tog perioda ratova,etničkih čišćenja, masovnih egzodusa, međunarodne izopštenosti, na čudovišnoj ideološkojosnovi između kriptokomunizma i neonacizma, pokazala je potpunu i ukupnunezainteresovanost društva za elitno stvaralaštvo (ne u javnom, već u vrednosnom smislu)koje je potpuno supstituisano pseudofenomenom tačno nazvanim tabloidna ili turbokultura. Ito u svim oblastima: od knjiženosti, muzike, filmskog i pozorišta stvaralaštva do likovnihumetnosti i kulturne baštine.Otuda je bilo neophodno, posle 5. oktobra 2000. nakon političke promene, u kulturuponovo uključiti one sadržaje kojima će ona povratiti istinsku umetničku ocenu, svojstvenunastupajućoj epohi – novog veka i tranzicionih reformi. Ta se obnova, upravo nova strategijakulturnog razvoja u Srbiji tokom tekuće decenije morala bazirati na novouspostavljenim,bitno promenjenim principima. Oni podrazumevaju: stvaranje kulturne politike primerenepotrebama društva u velikom zaostatku za svetom, transparentnost u odlučivanju i efikasnojstručnoj kritici onih odluka koje se direktno tiču njenog daljeg razvoja. Dakle, sve nameredržave (posebno Ministarstva kulture) u njena četiri domena, ili instrumenata političke moći ivladanja, koje se odnose na kadrovsku obnovu, racionalizaciju mreže institucija, raspodelubudžetskih sredstava i odgovarajuću legislativu, moraju postati dostupni javnoj inicijativi,uvidu i oceni. Na taj način državne institucije bile bi isključivo servisi, ili logistička podrška,za zadovoljavanje kulturnih potreba, a ne otuđeni centri političke moći kakav je u(jedno)partijskoj državi slučaj.Kada su 2000., a potom i 2003. godine održane dve Nacionalne debate o kulturnojpolitici (prvu je upriličila jedna nevladina organizacija – Centar za savremenu umetnost, adrugu resorni vladin sektor – Ministarstvo kulture uz učešće i evaluaciju eksperata SavetaEvrope), upravo su bili registrovani isti krugovi problema i praktično su u oba slučaja bilapredložena ista rešenja za prevazilaženje zatečenog stanja – kao da se u međuvremenu ništanije dogodilo. Tada su utvrđeni opšti principi i u oblasti očuvanja kulturne baštine. Unajkraćem, poput opštih teza, istakli bismo sledeće naglaske koji su u tim prilikama izneti:• neophodnost da se na nov način definiše pojam i smisao kulturne baštine• neophodnost da se redefiniše pojam i sadržaj državnih (nacionalnih)institucija u oblasti zaštite kulturnog nasleđa• potreba da se osmisli nova filozofija u oblasti zaštite kulturne baštine i odmah,pri prvoj izmeni zakona, ona potpuno prilagodi svetskim standardima