slika politike - Jovan Despotović

216Stojanović otvara etička pitanja vezana za svakodnevni život i sudbinu ljudi. Time je on naizvestan način zaokružio ciklus performansa – od početnih, smrti, razaranja, propadanja, dokasnijih koji se bave ljudskim pravima, novim životom (koji je takođe težak), sudbinama iegzistencijama koje je tranzicija takođe ugrozila osakatila, često poništila, ostavljajućiumetnicima poput Saše Stojanovića još uvek veoma veliki prostor za umetničku ekspresiju.Uporedo sa performansima, Stojanović se bavio i slikarstvom – uljem na platnu.Najstarije slike datiraju u 1996. godinu, a prvi put su izlagane na njegovoj samostalnoj izložbiu Nišu 1997. Za ovih deset godina, jer poslednju je priredio u Beogradu 2007. Stojanović jeostao dosledan početnom slikovnom jeziku koji je negovao sve ovo vreme, tematskipreplićući svoje javne akcije sa izložbenim postavkama. Stojanović smatra, da ako se držidečijeg pogleda na stvarnost da će joj ostati bliži, a time će bit i istinitije njegovo svedočenje.Namerno izbegavanje da vlastito slikarstvo pretvori u akademsku disciplinu sa jasnimmedijskim određenjima, Stojanović se zadržao na elementarnom crtežu koji zaodevaizrazitim, nametljivim kolorizmom. Kroz ove infantilne, vesele prizore umetnik saopštava oneistine koje bi se surovijim sredstvima izraza i prizorima teže prihvatili, a u najdrastičnijimslučajevima oni bi bili sa negodovanje i gnušanjem odbijani kao lažni ili propagandistički.Znajući za tu sudbinu ’crnog talasa’ u našoj umetnosti, Stojanović se vrlo svesno odlučio dasvojim ’vesilim talasom’ kojim je preplavio galerije u kojima je izlagao zavede gledaoca, damu na prihvatljiv način, bez bolnih zabijanja prstiju u otvorene rane pokaže pravu slikuvremena u kome živi, stanje morala sa kojim mora da se bori, dubinu patnji koje gasvakodnevno ophrvavaju...U tom slikarskom opusu moguće je razlučiti nekoliko celina. Najpre, tu su one nastalena samom početku, 1996. i 1997. godine koje su ponešto narativnije, kao da slikar želi da semlikovnim prizorom, i samom pričom zainteresuje gledaoca. Potom dolazi period predanostpopkulturi kada se, ugledajući se na strip-art 1998. i 1999. godine bavi plakatskim rečnikompunim otvorenih peruka na račun društvene i političke zbilje u kojoj je živeo. Najzad, posle2000. Stojanović potpuno proćišćava svoju sliku u kojoj ostaje samo elementarni crtežutopljen u jarku kolorističku gamu. Ovde vidimo neverovatnu kombinaciju kleovskog,heringovskog i naivističkog postupka u slikanju, infantilizam i humornost, optimizam i setu,sve to u isto vreme, praktičmo u istom radu sa očiglednom potrebom umetnika da pogledposmatrača najpre zabavi, a potom i da ga usmeri prema pažljivjem praćenju likovnog teksta(koji je naglašen i nazivima tih radova).