slika politike - Jovan Despotović

114stvoriti novu viziju, odaslati jasne i jake signale koji se nastavljaju upravo na onim mestima nakojima su bili mnogo puta prekidani - konačno i prekinuti - kao u kakvom strašnom filmu koji seponavlja i ubrzano vrti unazad.I ISTORIJSKI PRIMERI I PRETHODNICIApologetski i kritički realizamU osnovi, moguća su dva načina političke angažovanosti umetnika kroz njihovo stvaralaštvo.Jedan je apologetski kada se propagandistički glorifikuje političko stanje i ideološke tendencije usocijalnoj strukturi koje vladajući slojevi autoritarno uspostavljaju i normiraju. Suprotni jekritički kada se ti opšte proklamovani politički ciljevi podvrgavaju preispitivanju, sumnjama ilidirektnom negiranju. Naravno da je prvi slučaj od strane nedemokratskih režima uvekokarakterisan kao društveno pozitivan, afirmativan i politički je najsnažnije podržavan.Ekstremni primeri za takvu umetnost (ali i neuspeli) u ovom veku bili su nacikunst u HitlerovojNemačkoj i socrealizam u Staljinovom Sovjetskom savezu za koje je najkarakterističnije bilogušenje svih sloboda - od političkih i individualnih do umetničkih.Naprotiv, sloboda umetničkog stvaralaštva koja je sigurno ponajviše imanentnamodernoj i savremenoj umetnosti podrazumeva i postojanje različitih vrsta i načina političkogaktivizma na krilu njegovog kriticizma. Zabeleženi su brojni primeri koji su ušli u istorijuumetnosti a koji su ili narušavali larpurlatizam buržoaske umetnosti - onda kada je u pitanju bilastriktna stvaralačka problematika, odn. njen estetički formalizam, ilustratorska propaganda stilaživota, itd, ili su isto tako angažovano delovali u sveri tzv. društvene savesti.Jedini veličanstven odgovor na ovaj stvaralački izazov i za društvo i za umetnost odigraose neposredno nakon Oktobarske revolucije 1917. zahvaljujući angažovanju intelektualaca -revolucionara, pre svih Lunačarskog, kada su avangardni umetnici listom prišli novoj vlasti,dakako neizneveravajući svoje, već potpuno formirane estetičke nazore. Tada su čak osnovana ineka državna nadleštva mlade revolucionarne vlasti čiji je isključivi zadatak bio da pomažeumetničku avangardu u svim kreativnim odblastima - od filma (Mejerhold), pozorišta (Altman),likovne umetnosti, (Maljevič, Tatljin, Rodčenko i dr.), itd. Prva velika ekonomska kriza (glad1921-22) stvorila je uslove da se aktiviraju pritajeni protivnici umetničke avangarde i da započnuproces njihovog potiskivanja i razaranja. Napokon, tačka je stavljena Harkovskim kongresompisaca 1932. kada je žestoko suparništvo ove dve velike grupe stvaralaca sa potpuno različitim