slika politike - Jovan Despotović

490Po analogiji sa onom – ’ko čuva čuvare?’, može se postaviti i pitanje: ko kultiviše kulturne, idalje, kako se dostiže kultura politike? Kako se danas politički kultivišu (u najširem smislu)naši državnici i nacionalne vođe.Mnoge zemlje su odavno uvidele kako im više, očigledno, nije dovoljno samo jednoMinistartsvo kulture, ono koje se kao deo vlasti tradicionalno bavi jedino kulturom/umetnošćuu užem smislu: očuvanjem kulturne baštine, savremenim stvaralaštvom, kulturnimindustrijama, institucijama kulture, statusom umetnika... Potrebno je bilo, iz brojnih razloga,ustanoviti još jedno, ili drugačije nadleštvo – Ministarstvo opšte kulture kao neku vrstumultiinstitucionalnog kulturnog inženjeringa koje bi delovalo na ukupnom društvenom polju:javnom, političkom, parlamentarnom, diplomatskom, religijskom, akademskom,žurnalističkom, jezičkom, čak medicinskom i sportskom... Dakako i kulturnom.Ovde, iako je stanje urgentno, zašta nije potrebno posebno navoditi razloge iilustracije jer su oni toliko očigledni i svakodnevni (skupštinske sednice, polemike koje sevode u javnosti, novinski komentari, sukobi među političkim strankama, fenomenisvakodnevnog života, sprećavanje otvaranja izložbi i promocija knjiga itd.), tek nekolikonevladinih organizacija nastoji da otkloni ovaj nedostatak. No, njihov uticaj je veoma skučen,pristup ovom problemu parcijalan i selektivan, a time su i rezultati nedovoljni. A povoda irazloga za osnivanje jednog ovakvog novog – vladinog nadleštva ima bezbroj.Recimo, pre nekog vremena je ponovo u prvi plan dnevne politike iskrslo i pitanjejezičke kulture. Još jednom se nametnuo problem zvanične i javne upotrebe u Srbiji (dva)pisma, mada je ta oblast regulisana zakonom po kome je u zvaničnoj upotrebi samo jednopismo (ćirilica), ali nije uspeo snažan pokušaj da se ta norma primeni i u javnoj oblasti. Brojnirazlozi su iznošeni u korist jedne i druge intencije. Ali javnost (ni) tada nije upoznata sanekim bitnim činjenicama. Naime, jedan američki univerzitet je praktično formirao, opremionajsavremenijom tehnikom za to vreme i sa našim stručnjacima krenuo u istraživanjefenomena, za koji je ustrvdio da se upravo u Srbiji najjasnije ispoljava: istovremena upotrebaoba pisma – i ćirilice i latinice, bez ikakve kognitivne smetnje ili perceptivne otežanosti ni pričitanju niti pri pisanju. Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetuu Beogradu, gde je osnovan ovaj istraživački centar, godinama je istraživala tu pojavu iegzaktnim psihološkim metodama omogućila toj nauci da dođe do potrebnih saznanja. I sada,umesto da država Srbija tu komparativnu prednost jednog izrazitog kulturološkog i