slika politike - Jovan Despotović

288uređenje pravnog, ekonomskog, kulturnog i svih drugih, podložnih normativmom uređenju,sistema.Nažalost, već je postala gotovo bljutava fraza kako su kultura i umetničkostvaralaštvo, jedna od najvitlanijih oblasti svakog uređenog društva koje daje vidnulegitimaciju i fizionomiju svake države. Da nije tako, režimi, i oni demokratski i onitotalitarni, ne bi za kulturom posezali u svakoj prilici kada treba da se afirmišu umeđunarodnoj zajednici. Veličina (ne brojačana niti teritorijalna) neke nacije danas seponajčešće mere svetskim kulturnim i umetničkim standardima, uspesima i priznanjima.Nasušna potreba tek uspostavljenog demokratskog poretka u sadašnjoj Jugoslaviji trebala bibiti njegova istinska potvrda i vitalnosti umetničkog stvaralaštva, institucionalnog prodora usvet i jasnih signala da je ona definitivno raskinula sa militarističkog fazom (tokom protekledecenije) te se opredelila za izgradnju civilnog društva, a to znači i da će načiniti vidni naporkoji će dati opipljive rezultate da se koliko je moguće (a bojim se da će devedesete godinedvadesetog veka u istoriji Jugoslavije ostati zabeležene i kao period u kome je politika jednogšefa države prvi put dovela do njegove osude za ratne zločine; da se začas prisetimo da su,recimo, Sovjetski savez ili Nemačka sredom veka ostali upamćeni po istorijskim doprinosimaJosipa Visarionoviča Staljina i Adolfa Hitlera uprkos svim značajnim dostignućima na poljunauke, filozofije, umetnosti itd.) pažnja sveta skrene sa poslednjih balkanskih ratova uproteklom stoleću, etničkih čišćenja, masovnih ubistava, egzodusa i razaranja na onefenomene koje ovu zajenicu treba da vrate u svetsku porodicu. I prvi jasni signali su, dodušeiz nezavisnog, dakle nevladinog sektora, odaslati dvema izložbama koje je Centar za kulturnudekontaminaciju priredio: jedna je veliki projekat "Dosije Srbije: merenje stvarnostidevedesetih" upravo nakon berlinske premijere otvorena u Beču koja je na dokumentarnomfonu brojnih novinskih fotografija koje su obeležile proteklu epohu prikazla i niz umetnika igrupa koje su uprkos svemu u takvim uslovima uspevali da stvaraju izuzetno i za svetzanimljiva dela, a druga je "Na kraju" priređena u galeriji UNESCO-a koja je kroz čisteartificijelne radove osam umetnika (slikara i vajara) dve generacije, onih koji su se pojavili nakraju osamdesetih i onih koji su obeležili finale devedesetih, pokušala da uravnoteži sliku pokojoj smo bili poznati kao balkanska klanica sa realnim kreativnim potencijalom koji je zasvo to vreme postojao i upravo u takvim nemogućim uslovima ostajao na kulturnoj scenipotpuno izolovan, marginalizovan i naravno bez ikakve podrške prethodnog režima.