slika politike - Jovan Despotović

427očuvanje kulturne baštine. Uporno nastojanje da se u ovoj oblasti primeni zakon o ’Kulturnimdobrima’ Republike Srbije iz 1994. naravno da nije doneo nikakav rezultat pa je u okvirunovoformiranog Koordinacionog centra Savezne republike Jugoslavije osnovan i tzv. ’trećistub’ koji je dobio ograničeni mandat da organizuje službu koja će se posvetiti ragulisanjustanja u ovoj oblasti. Naravno da je imperativno bilo da se odmah uspostavi saradnja saparitetnim odeljenjem UNMIK-a, a kasnije i sa privremenim institucijama, a to je u ovomslučaju Ministartsvo za kulturu, sport i omladinu Vlade Kosova. Ali Beograd je uzaludnopokušavao da izbegne ovu kooperaciju stalno se pravdajući da sem važećih zakona u Srbiji,drugi su za njega irelevantni. To je samo umnožavalo probleme i samo je bilo pitanje vremenekada će iz Prištine stići zahtev da se primeni restuticija između Srbije i Kosova, što jesteapsurd, ali je istovrmeno i politička realnost koja se jedno vreme može ignorisati, ali na dužirok, ta vrsta zanemarivanja objektivne situacije samo šteti. Što se pokazalo tačnim.Sad je već došao trenutak da se vrlo energično ispostavi zahtev da se u kosmetskeinstitucije vrate muzealije, arhivska građa i dokumentacija koje su odnete 1999. godine.Beograd upravo ovih dana eufemistički ovaj problem prikriva formulom odpočinjanjasaradnje sa prištinskim insistucijama – konkretno, Mistarstvo kulture i informisanja Vladerepublike Srbije poziva na sastanak Ministarstvo za kulturu, sport i omladinu Vlade Kosovada bi, sa zakašnjenjem od šest godina, pokušao da spase ono što se sada više spasiti ne može.A to bukvalno znači, da neće moći, ignorišući internacionalne propise i standarde u ovojoblasti, da izbegne obavezu restitucije onih delova kulturne baštine koje su sa Kosova preneteu Beograd i u još nekoliko gradova Srbije i pored toga što se oni odnose na kulturu i istorijusrpskog naroda. Kao i u vek, to celokupno, i već petnaest godina praktikovano inaćenje saonim što se očigledno mora učiniti, nikako da političare koji odlučuju o sudbini države injenim interesima ubedi u neminovno, redovno se u ciklusima ponavlja, a najparadoksalnijeje što je taj isti stav zadržan i u administracijama koje su u Beogradu formirane posle 5.oktobra 2000. godine.Kada se iznese ovakva vrsta kritike, logično je pitati koji je zapravo način da se takvopostojeće stanje prevaziđe, dakle ne da se popravi nastala šteta, jer je to očigledno nemoguće,već kako da se uspostaviti ona vrsta saradnje, bilo da je u pitanju spoljašnja restitucija saHrvatskom, ili unutrašnja u Bosni i Hercegovini ili takođe interna na relaciji Beograd –Priština. Odgovor je zapravo vrlo jednostavan. Uvažavanje realnosti, na žalost, nije baš bliskopolitičarima, posebno onima čija je ideologija podosta idaljena od stvarnog života, od