slika politike - Jovan Despotović

59ideološke) procese i događaje te je stoga razumljivo što su oni često radikalniji od drugih ukritičnosti. Zanimljivo je da ta kritičnost uvek stoji u ambivalentnom odnosu: jedni sulegitimisti koji tobože baziraju vlastiti jezički koncept na tradiciji, nacionalnoj pripadnosti,patriotizmu i još koje čemu - uglavnom lažnom ali zato unosnom i komercijalnom, dok sudrugi mondijalisti otvoreni za svet, izvan su ikakvih umetničkih, etničkih, društvenihograničenja i podležu jedino kriterijumima današnjeg, civilizovanog dela sveta. Za razliku odprvih (legitimista) koji sasvim svesno stoje izvan svakog svetskog (i kulturnog) poretka, ovidrugi (mondijalisti) sa punom namerom i opravdanjem traže vlastito mesto upravo u tomsvetu, u internacionalnim relacijama - uostalom takav je uvek bio slučaj sa našom vrhunskom,ponajboljom likovnom umetnošću koju smo ikada imali sve od epohe Nemanjića pa doNadežde Petrović sa početka XX veka, napokon i do konceptualne te umetnosti osamdesetih idevedesetih godina koje obeležavaju njegov dramatični kraj.Umetnici okupljeni u ovoj selekciji imaju potrebe da poput ruskih avagardista iz 1912.godine udare jedan novi šamar društvenom ukusu (mada većina smatra da ovde niti imaorganizovanog društva a još manje nekog njegovog "ukusa") s tim da su danas razlozi iopravdanja ovakvom gestu višestruko prirodniji, prihvatljiviji i potrebniji. Jer, šta reći na to dasu čak i kafanske pevaljke ovde nominovane za ministra kulture (makar to na kraju ispalakrajnje neumesna zabava za javnost)?! Kakav li tek takav gest ili pomisao političkih idržavnih šarlatana, mrzitelja i štetočina u srpskoj kulturi zaslužuje šamar? I semsvakodnevnih dokaza da oni mogu uvek i od vrlo lošeg i vrlo rđavog da pronađu još lošijeg irđavijeg, moguće je jedino zaključiti da ništa drugo ni ne znaju niti su sposobni niti imajuvolje da se ičim drugim bave! Uostalom, oni koji su uništili onakvu državu kakva je bilaTitova Jugoslavija (ovo konstatujem bez imalo jugonostalgičarstva u ideološko-političkomsmislu) zašto bi svoj opštedestruktivni pohod zaustavili pred kulturom, pred vratima njenihinstitucija i pred stvaralaštvom za koje niti imaju razumevanja niti interesovanja niti potreba.(Da nije tako, da li bi se uočilo i stalno potvrđivalo da ličnosti koje stoje na samom vrhudržavne piramide ne posećuju pozorišta, koncerte, muzeje, izložbe ..., a po pravilu čvrstetotalitarne hijerahije to se nadalje odnosi gotovo poput svojevrsne obaveze i na sve njihoveiskreno suicidalne sledbenike iz najužeg ili okolnog okruženja.) I sama kulturna izopštenostnaših stvaralaca u svetu (sem tek nekoliko primera koji su se sami izborili za svoje mesto iništa ovoj državi zapravo neduguju) još jedna je od posledica njihove ukupne političke(ne)kulture i (pseudo)državotvornosti na svim poljima.