slika politike - Jovan Despotović

214The best off...Nije greška, ova sintagma ne ukazuje na najbolje od Saše Stojanovića (the best of), već na toda je (prema njegovom iskustvu) najbolje isključeno, dakle na činjenicu konačnog porazalepog i ljudskog, dečije nevinost i umetničke čednosti koju sam autor otvoreno sagledava,ovog puta, na retrospektivni način kroz vlastiti izložbeni pogled unazad. To je vid jasnogprepoznavanja uzaludnog, prema njegovom mišljenju, investiranja izuzetnih snaga narastućihunutrašnjih energija, pre svega osećajnih i imaginativnih, koji su u slučaju ovog umetnikauvek bile u stalnom, nezadrživom porastu i bujanju – od prvih javnih nastupa, performansaodržanih u Prištini 1996. do najnovih slika nastalih ove godine.’Na kraju 20. veka, na razmeđi milenijuma, sivilo, bol i hladnoća prljavih bara,predstavlaju nametnuti pejzaž. Brodići od papira su nalik Nojevoj barci. Upravo zbogovakvog izgleda zahtevaju vraćanje dečijoj čistoti kao jedinom načinu sprećavanja katastrofe’napisao je Saša Stojanović u flajeru za performans ’Joj brodići – rekla je Dada’ koji je naulicama Prištine izveo 12. decembra 1996. godine na taj način što 96 brodića načinjenih odžute hartije stavljao u blatnjave bare, tadašnjeg simbola propasti (ne samo ovog grada) ujednoj zemlji bez perspektive i sa najavom dramatične budućnosti koja joj se spremala.Katkotrajni, dvosatni, bljesak čistote žutog papira u opštem sivilu naše svakodnevice najavioje jednu sasvim samosvojnu svaralačku individualnost koja je nenametljvo, blago, nežno idelikatno upozoravala na opasne stramputice kojima se društvo u kome je živeo zaputilo, ali,kao i sva druga, čak i oni mnogo glasniji komentari, i ono je ostalo nečujno, neprimećeno,potpuno isključeno iz javnog diskursa prepušteno tek nekolicini onih koji su bilisenzibilizovani na isti način kao i sam umetnik.Serija performansa pre 2000. nastavljena je ’Minutom radosti’ (Priština, 1997) koji jeizveden pred prepunom koncertnom salom dece u ’Boru i Ramizu’ kao kontrastu sa prečestokorišćenim ’minutom ćutanja’ koji je postao znakom vremena smrti tih godina, zatim’Regresija društva’ (Niš, 1997), ’Trominutna slika’ (Novi Sad, 1997), ’Poslednji pokušajlečenja zemlje’ (Priština, 1998), ’SFRJ’ (Novi Sad, Beograd, 1998-99), ’Umazane ruke brzose peru’ (Beograd, 1998) i ’Čovek’ (Beograd, 1999). Ovaj niz javno izvedenih radova urazličitim otvorenim i zatvorenim prostorima pokazao je da se Saša Stojanović kretaouzlaznom linijom u političkom smislu ne napuštajući istovremeno vlastitu poetiku mekogpritiska na javno mnjenje pokušavajući da ga usmeri ili prema nekim ugroženim osnovnim