slika politike - Jovan Despotović

300mecenaštva, moćna firentinska familija Mediči koja je sem svetovnih vladalaca davala i verskepoglavare - rimske Pape. Može se reći kako je upravo povest umetnosti bila izrazom estetičkihshvatanja velikih porodica koje su u svom okrilju imale mesta i za najznačajnije umetnike svojihepoha a koji su ih za uzvrat u svojim delima na najreprezentativniji i najvredniji način učinilibesmrtnima.Ovaj vid dvorske umetnosti zamenjen je drugačijom sa pojavom i jačanjem građanskeklase a manir samopotvrđivanja i ovekovećenja nastavljen je sa novim poletom. Budući da jeznatno omasovljen sloj ekstremno bogatih - industrijalaca, trgovaca, raznih monopolista itd,razumljivo je da su u umetnost ulagana sve veća sredstva, pa je time i za likovno stvaralaštvootvaran dotad nepoznat, veliki prostor koji je i omogućio da se u periodu Modernizma tokomcelokupnog XX veka enormno uveća broj umetnika, da se stilske epohe znatno brže i ćešćesmenjuju, da se kroz medije masovne komunikacije umnogostruče njeni ljubitelji i konzumenti,da se poput i drugih tržišta formira i berza (aukcije) umetninama. Svi ovi razlozi uticali su da seekonomski ojačaju uslovi za seriozno umetničko stvaralaštvo što je kako vidimo, na primer unajvećim muzejima, iskorišćeno na najbolji način jer je savremena epoha svakakonajzanimljivija po svim parametrima u poređenju sa tradicionalnim.Postoji, međutim i paralelan tok koji nastaje sa ne tako retkim nametanjem ukusanaručioca koji se bezuslovno reperkusuje na umetničku vrednost umetničkih dela. Ovo jezapravo slučaj sa onom vrstom "zatvorenih" društava, upravo apsolutizama kada se estetičkashvatanja vladaoca raznim načinima nameću kao opšta, čak obavezujuća norma. Njoj se dakakomoraju pokoravati i umetnici koji su prinuđeni da odustanu od profesionalnih standarda i da semaksimalno prilagode zahtevima naručilaca. To grubo mešanje u estetička pitanja redovno jedovodilo do neuspeha, te su umetnička dela nastala u takvim uslovima sa nestankom naručilacaredovno završavala u zaboravu.Primera ima na pretek. Da se samo zadržima na nekima iz ovog veka: umetnici koji suopservirali "ukus" Hitlera i Staljina danas su anonimni, takođe, ko se seća umetnika i njihovihpostignuća sa poslednje seanse kolektivnog portretisanja Maršala Tita u Bugojnu 1979. godine.Analogno tome, već sada su anonimni, bez ikakve nade da odatle izađu umetnici koji izrađuju"zvanične" portrete predsednika Miloševića koje gledamo na tekućim mitinzima odanosti. Akako je ovde već uspostavljen model obaveznog reprodukovanja ukusa vladaoca najpre unjegovom privatnom i službenom krugu pa potom na niže slojeve u tom ličnom poretku, pričemu i faktor oponašanja uvek igra značajnu socijalnu i psihološku ulogu, treba očekivati da se