slika politike - Jovan Despotović

364skupih automobila sa najvećom potrošnjom goriva, da bi "uštedeli" na kućnom budžetu,prestanu da kupuju novine.) I za većinu tzv. kulturnih poslenika, to stanje postajalo je svenormalnije - pa se u jednom trenutku, sa samoupravnim socijalizmom, pretvorilo čak udržavotvorno pravilo jer su svi odjednom imali prava da o statusu kulture, računajući iestetičku vrednost stvaralaštva, ravnopravno odlučuju. Pa ne samo da su državni tužilac ilidržavna bezbednost procenivali vrednost umetničkih dela već je i pomoćno osoblje kulturnihustanova "odlučivalo" o svim najvažnijim pitanjima: od toga ko će im biti direktor iprogramske koncepcije, finansija, raspodela platna pa sve do najuže stručne i kadrovskepolitike itd.Naravno da je bilo i izuzetaka. Ali samo onda kada je tadašnjoj vladajućojnomenklaturi, otelotvorenoj samo u jednoj ličnosti - jugoslovenskom Maršalu, isključivo izspoljnopolitičkih razloga, tj. prestiža na koji je on imao otvorenih pretenzija, i to ne samomeđu nesvrstanim svetom već i u civilizovanom delu podeljenog čovečanstva, kultura trebalada posluži kao potvrda uspešnosti "društvenog razvoja" njegovog režima. Afirmacijaunutrašnje politike bivala je na internacionalnom planu postizana i kulturnim "plasmanom"vodećih jugoslovenskih stvaralaca i specijalizovanih institucija iza kojih je samo u naročitimprilikama stajala država time otvoreno pokazujući interese.Tekuća decenija je u SRJ naglavačke prevrnula sve, pa i kakve-takve kulturnetekovine. Opšta državna i nacionalna propast, civilizacijski sunovrat, napokon i ratne drame,učinile su da nije postojao nikakav razlog da se temeljno urušavanje zautavi pred vratimakulturnih ustanova. Naprotiv, sva je prilika da su one tokom kratkog vremena pretrpelenajveća štetočinstva koja nisu bila samo izraz individualnih nesposobnosti novopostavljenihdirektora (koji kako smo videli u poslednje vreme više nisu mogu ni da izađu iz zemlje poputdirektora Muzeja savremene umetnosti koji je vraćen sa rumunske granice) već i više od toga,supstancijalnog položaja u koje su one jasnom i otvorenom voljom vladajuće nakazne crvenocrnekoalicije gurnute gotovo izvan samog sistema da bi tamo, na krajnjim marginama,potpuno istrulile.Njihovo višegodišnje tavorenje u dosad najnepovoljnijim uslovima pokazuje jasneuzroke, a za ovu priliku navešćemo samo jedan, doduše izolovano uzimajući ovu oblast, alisvakako najvažniji: umesto što je resorni ministar Željko Simić počeo da se koristi zloglasnimZakonom o štampi trebalo bi da gleda šta mu rade podređeni "državni činovnici" - direktoriustanova od nacionalnog značaja za koje neposredno odgovara, umesto što se samopromoviše