slika politike - Jovan Despotović

471bitno promenjenim principima. Oni podrazumevaju: stvaranje kulturne politike primerenepotrebama društva u velikom zaostatku za svetom, transparentnost u odlučivanju i efikasnojstručnoj kritici onih odluka koje se direktno tiču njenog daljeg razvoja. Dakle, sve nameredržave (posebno Ministarstva kulture) u njena četiri domena, ili instrumenata političke moći ivladanja, koje se odnose na kadrovsku obnovu, racionalizaciju mreže institucija, raspodelubudžetskih sredstava i odgovarajuću legislativu, moraju postati dostupni javnoj inicijativi,uvidu i oceni. Na taj način državne institucije bile bi isključivo servisi, ili logistička podrška,za zadovoljavanje kulturnih potreba, a ne otuđeni centri političke moći kakav je u(jedno)partijskoj državi slučaj.Kada su 2000., a potom i 2003. godine održane dve Nacionalne debate o kulturnojpolitici (prvu je upriličila jedna nevladina organizacija – Centar za savremenu umetnost izBeograda, a drugu resorni vladin sektor – Ministarstvo kulture uz učešće i evaluacijueksperata Saveta Evrope), upravo su bili registrovani isti krugovi problema i praktično su uoba slučaja bila predložena ista rešenja za prevazilaženje zatečenog stanja – kao da se umeđuvremenu ništa nije dogodilo. Tada su utvrđeni opšti principi i u oblasti očuvanjakulturne baštine. U najkraćem, poput opštih teza, istakli bismo sledeće naglaske koji su u timprilikama izneti:• neophodnost da se na nov način definiše pojam i smisao kulturne baštine• neophodnost da se redefiniše pojam i sadržaj državnih (nacionalnih)institucija u oblasti zaštite kulturnog nasleđa• potreba da se osmisli nova filozofija u oblasti zaštite kulturne baštine i odmah,pri prvoj izmeni zakona, ona potpuno prilagodi svetskim standardima• apostrofirano je da kulturna baština u multietničkim zajednicama mora postatisredstvo sporazumevanja i uvažavanja različitosti na civilizovan način, što jeod najveće potrebe za njeno očuvanje, posebno u našim uslovima produženihmeđuetničkih konflikata• kulturna baština na efikasniji način treba da bude dostupna i razumljiva novimgeneracijama, jer time ona izvršava svoju osnovnu funkciju: prenošenjeistorijskog iskustva iz jedne epohe u drugu, sa generacije na generaciju, dakle,u suštini, ona je okrenuta budućnosti a ne prošlosti što je za većinutradicionalista bio izrazito paradoksalan fenomen.