slika politike - Jovan Despotović

429ukupne društvene transformacije, posebno ekonomske, moraju pronaći novi načini, sembudžetskog, za prikupljanje neophodnih sredstava za održavanje ovih velikih sistema, uopštegledano, od opštenacionalnog značaja. Najzad, u te osnovne intrumente spada i kadrovskapolitika, i to na svim nivoima – od državne uprave do nacionalnih, gradskih i lokalnihinstitucija, znači, od izbora ministra i njegovog najužeg tima, preko postavljanja direktoraustanova do angažovanja najboljih stručnih kadrova u njima.Ovom prilikom razmotrićemo stanje u aktuelnoj legislativi koja reguliše ovu oblastuporedjujući je sa sadržajem dva nova zakona – jedan, koje ćemo zvati ’nacrt’, a bio jepripremljen u periodu 2001-2003. godine, međutim zbog prevremene promene vlasti, on nijebio ušao u skupštinsku proceduru, i drugi, ’predlog’ koji je zapravo prerađeni zakonski tekstiz 2000-2001. godine koji je bio potpuno spremljen da uđe u proceduru izglasavanja, ali jezbog niza manjkavosti, nedorečenosti, a pre svega zbog nedovoljne usklađenosti sa aktuelnimevropskim propisima, bio povućen iz skupštinske procedure. Naravno, tekstove sva trizakona, i postojećeg, i ’nacrta’ i ’predloga’ posmatraćemo u svetlu propisa, standarda ipreporuka koji se moraju, nekada u doslovnom obliku, nekada modifikovani, uneti u budućizakon o kulturnoj baštini bez obzira koja ga administracija bude konačno predložila, askupština usvojila – aktuelna ili buduća.Najpre ćemo se osvrnuti na razloge zašto još uvek važeći ’Zakon o kulturnimdobrima’ Republike Srbije koji je donet 1994. godine nije više adekvatan te je stoga moraoodpočeti posao na pripremi novog.Od donošenja 'Venecijanske povelje o arhitektonskoj baštini' 1964. godine, dousvajanja 'Konvencije o arhitektonskoj baštini’ u Grenadi od strane evropskih država 1985.godine, prošlo je dosta vremena. Ovim dokumentima razdoblje zaštite spomenika kulture ukome su zaštićavana "remek-dela" nacionalne i svetske kulturne baštine, od prilike do prilike,preraslo je u celovit, integralni pristup očuvanja nepokretne, pokretne i nematerijalne baštine,a od vremena Grenade je prevaziđen i pristup baštini koji je bio redukovan na "zaštitu" ukorist njene ''revitalizacije’’. Taj korpus legislative postao je obavezno štivo svim državamakoje su pretendovale da uđu u Evrospku uniju.Jasno je da su sazrele okolnosti da se zakonodavstvo u oblasti spomenika kulture i uSrbiji uskladi ne samo sa 'Konvencijom o arhitektonskoj baštini’ iz Grenade, nego i sa'Smernicama očuvanja baštine’ koje je, u sprovođenju Konvencije, postavio Savet Evrope