slika politike - Jovan Despotović

206No, mora se istaći i to da je ovaj rad svojevrsna replika i inspiracija delom italijanskogumetnika Mauricija Katelana ’Deveti čas’ koji prikazuje nedavno preminulog Papu JovanPavla II koga je takođe meteor oborio na zemlju. Ako se zna da je taj rad devedesetih izvedenu Poljskoj, zemlji duboko prožetoj katolicizmom (u kojoj je crkva, za razliku od naše,odigrala značajnu i pozitivnu ulogu u demokratizaciji društva), pri tom i postojbini tadašnjegPape, onda su reakcije krelikalnih i konzervativnih krugova bile žestoke i razumljive. Ovakonstatacija dovodi do pitanja uloge naše crkve u demokratskim promenama, naročito posleoktobarskog prevrata kada se ona, prema svim pokazateljima, u najmanju ruku, nije snašla utom istorijskom trenutku. Upravo suprotno, iz crkvenih krugova je dolazila i najsnažnijaodbrana antidemokratskih tendencija tokom posledniih petnaest godina. I to se nažalost, idanas nastavlja.Otuda potiče puna aktuelnost i značaj ovog rada Živka Grozdanića Gere.Jedina oficijelna reakcija, pored niza anonimnih koje su prenete internetom a potičuod radikalno desnih i crkvenih krugova, koja je došla od jednog nesmotrenog ministra, a kojije ishitreno istakao, tumačeći ovaj rad na svoj način, da umetnost ne treba da se meša ucrkvene i političke poslove (što je ona tokom svoje istorije naravno uvek radila sa velikimzadovoljstvom i uspešno), otkrivajući time prirodu vlastitog shvatanja (ali možda ne i samonjegovog u aktuelnoj Vladi) po kome se, baš obrnuto, politika i u ovom vremenu, kao i uperiodu prethodnih diktatura, mora mešati u umetnost određujući joj teme kojima se možebaviti, načinom, dakle formama, koje su ispravne za javnu upotrebu, najzad, što je najgore, iarbitriranjem u oblasti umetničkog i estetičkog vrednovanja. Nešto kasnije je usledio i jedannovinski komentar u ’uglednom’ beogradskom nedeljniku koji krajnje proizvoljno, neznalačkii zlurado potencira ono čega zapavo i nema na ovoj izložbi. Naime, autor u vidu uvodnikaupisuje u ovaj Grozdanićev rad ono što on i ne sadrži, dakle ono što se piscu učinilo da onznači: ’karneval netolerancije i prostakluka’ – baš kao da se ovaj nesrećni uvodničar posmatrau ogledalu dok piše ovu neprimerenu paskvilu dostojnu samom dnu dostojnog žute štampekoje imamo na pregršt. Odgovor na pitanje zašto je čitanost njegovog ’uglednog’ nedeljnikaspala na aktuelni broj prodatih primeraka, ako ga kao zamenika glavnog urednika to uopštezanima, nalazi se u sadržaju i porukama upravo ovakvih komentara.Ceo ovaj događaj neodoljivo je podsetio na političku i kulturnu atmosferu koja jedominirala tokom devedesetih godina vraćajući nas, poput nekog zarđalog vremeplova, u