slika politike - Jovan Despotović

404odrednica, usled sve veće nepreglednosti sistema, locirali recentnu umetnost ne unutar, većizvan istorijskih datosti trenutka. Suvereno se krečući ne samo domaćom scenom, već iinternacionalnom, pre svega pišući o velikim izložbenim manifestacijama poputvenecijanskog Bijenala ili kaselskih Dokumenata, Denegri je učinio najvredniju stvar –pokazao je kako je domaće otvoreno stvaralaštvo bilo ravnopravno unutar svetskog sistemasavremene umetnosti. Gotovo je ista stvar i sa autorskim izložbama domaćih kuratora koji suimali senzibilitet za umetnost koja je otvoreno dirala po najbolnijim ranama ovdašnjegdruštva devedesetih koje Denegri spominje u svojim tekstovima. Iako su mnogi protagonostite umetnosti na različite načine postajali deo međunarodne scene, bilo da su se stalno ilipovremeno naseljavali u najvećim evropskim kulturnim centrima, njihovo prisustvo, sem umalom broju slučajeva, ostalo je statusno nepromenjeno na ovdašnjoj sceni. Dakako da ovomautoru nije promaklo ni pitanje odnosa kritike i umetnosti tokom ove decenije koje jenesumljivo bilo maksimalno usklađeno. No, primećene su i povremene konfrontacije međuparalelnim kritičarskim ’školama’ tog vremena što je sve, u krajnjem ishodu, doprinosilo nesamo boljem razumevanju epohe već i plastičnijoj slici zbivanja bremenitih i umetničkimproblemima, a dakako i odnosom prema spoljašnjoj, društvenoj realnosti koja novomstvaralaštvu kao nikad do tada, izuzev kratkog perioda socijalističkog realizma, nije išla naruku niti ju je na bilo koji zvanični način pomagala. Denegri o tome piše ne samo sugestivno,već, kako je to uostalom karakteristično za njega, utemeljeno u činjeničko stanje.U ovaj deo njegovih interesovana spada i problem razumevanja odnosa regionalno –univerzalno, što je zapravo bila tema nekoliko simpozijuma i izložbi u organizacijipančevačkog Bijenala skulpture. Oko ovog pitanja zapravo su se lomila koplja oko poimanjamesta naše umetnosti u odnosu na svetsku, što je stari problem i artikulisan je bio još odvremena pojave srpske likovne kritike s kraja XIX veka. Ta tom bojnom polju lomile su seidejne i ideološke rasprave između konzervativne i nove kritike, akademskih shvatanja i’druge linije’ koje su zastupale poglede umetnosti sa diferenciranim predznacima. Denegri je iovde zauzeo veoma angažovani stav iznoseći broje nepobitne argumente u prilog noveumetosti.Uz navođenje autora koji su se devedesetih pojavili na našoj umetničkoj sceni, a tu,pre svega, mislimo na pojavu nove generacije koja je donela ambijentalne radove, instalacije,objekte i tako dalje. No, do malih zabuna dolazi kada se čitaju Denegrijeve recenzije o radupojedinih autora i to u najširem rasponu od Olge Jevrić i Miodrga B. Protića koji su se