slika politike - Jovan Despotović

120našli mesta na poslednjoj jugoslovenskoj izložbi pod nazivom Umetnost za i protiv koju jeBerislav Valušek priredio 1989. godine u Banja Luci.Dževdet Džafa i devedeseteBez obzira na društvene i nacionalne konflikte koji su neprestano izbijali na Kosovu, utamošnjim likovnim umetnostima posleratnog perioda nisu mogli da se uoče njihovi odrazi.Likovni umetnici, bez obzira da li se radilo o Srbima ili Albancima, nisu bili spremni da seupuste u komentarisanje takvog stanja, već upravo suprotno tome - njih je isključivo zanimaoproblem definisanja likovnog jezika - bližeg ili udaljenijeg od poznatih kanona poznog, sasvimonemoćalog modernizma. Sve do pojave Dževdeta Džafe u osamdesetim godinama. U istovreme sa Basarom, Džafa je stvarao svoj munumentalni ciklus slika poznat kao Autobiografijakoji je prvi put izložio u Salonu Muzeja savremene umetnosti 1984. godine. One su bile i prvenaznake temeljno promenjenog, dakako inovinarog plastičkog jezika koji je izvanredno preciznoodrazio Džafino političko i ideološko stanovište otkrivajući da u njemu postoji neko ozbiljno, čaktragično i dramamtično osećanje egzistencije kako je navedeno u izložbenom katalogu. Ovajsnažni uticaj prvog zaista savremenog slikarstva jugoslovenskih Albanaca morao je (i jeste)ostaviti trag na generacije tamošnjih autora koje su pristizale.Ovu liniju angažovanosti u likovnoj umetnosti kosovskih Albanaca nastavila je igeneracija umetnika koji su na scenu stupili devedesetih godina, a čija smo dela mogli videti naizložbi Pertej koja je 1997. održana u "Paviljonu Veljković" u Beogradu. Pišući predgovor, autorizložbe Škeljzen Malići izneo je niz dragocenih podataka upravo o autorima (i za širu javnostnepoznatih izlagačkih prostora) koji su na scenu stupili osmadesetih i devedesetih godina, dakleu vreme kada se zbio potpuni prekid komunikacije sa albanskom populacijom na Kosovu. Naistom mestu Malići je istakao i sledeće:Albanska umetnička scena je dve godine bila u stanju šoka i depresije, da bi negde od1993. godine, prateći ritmove opšteg samoorganizovanja albanskog društva, započela sa novimalternativnim oblicima organizovanja umetničkog života. Ulogu galerija preuzimaju restorani,kafane i druge nezavisne albanske institucije. Ova umetnost rezistencije, premda veomaoscilirajućeg kvaliteta, nije se zadovoljavala samo otporom prema etničkom aparhejdu ikulturnom nasilju, već se usmerava i na preispitivanje smisla umetnosti, time što istovremenozauzima svojevrsni stav otpora prema umetnosti 'očeva', dovodeći u pitanje njihov srećni ibeskonfliktni akademizam.