slika politike - Jovan Despotović

283Sudije su, nekada, umele i istovremeno imale hrabrost da presuđuju i na štetu ličnostisa samog vrha društvene ili državne piramide. U jedno takvo iskušenje bio je svojevremenodoveden i kralj Aleksandar kome je nadležni sudija naložio izvršenje Rešenja u korist nekogseljaka - komšije koji ga je tužio zbog uzurpacije privatnog poseda.Ipak, ne treba biti naivan i na analogni način gledati na mesto pravosuđa u(lažno)komunističkim diktaturama. Na njih se ponajbolje može odnosti svojevremena čuvenaTitova preporuka sudijama da se ne drže zakona "kao pijan plota". I tako je zapravo i bilopresuđivano u njegovom političkom poretku: u osetljivim političkim slučajevima, ili onimakoji su mogli dovesti u pitanje javni prestiž njegovih partizanskih kadrova sudovi suisključivo donosili onakva Rešenja "u ime naroda" kakva su se prethodno dogovorila upartijskim komitetima.Kako je potpuno neprikriveno Miloševićev politički režim proglasio svakojaki"kontinuitet" - od ideološkog do državnog i imovinskog tako su u njega aplicirane i svenajgore karakteristike pravosudnog totalitarnog sistema. S tom značajnom razlikom da je on uodnosu na političku vlast doveden u još nepovoljniji položaj. Najnovija faza zaoštravanjaodnosa sa Crnom Gorom i preko saveznog pravosuđa koje je pod direktnom kontrolomMiloševića ovo besramno potvrđuje. Pojedine viđenije sudije (po mestima koja zauzimaju unašem pravosuđu, na primer, predsednik Vrhovnog suda a ne po moralnim stavovima)nimalo se ne libe da ugraju ulogu pravnika-kelnera Miloševićevom ukupnom političkom idržavničkom prestižu konačno razarajući sistem u kome sami deluju. Tom društvu odnedavnose pridružio i savesni javni tužilac potpuno se stavljajući na starnu Miloševićevih političkiinteresa u sukobu sa crnogorskim reformistima.A ponašanje njegovih partijskih drugova i koalicionih saveznika (računajući odavnoŠešeljevu, a odskora i Draškovićevu stranku) još je upečatljivije. Kako se menjaloraspoloženje diktatora tako su se njegove političke perjanice - sve same nepopravljivemoralne nakaze, utrkivale da što pre i što bolje izraze novoproglašeno opšte stanovište. Međunjima su dakako i ličnosti sa nekada ozbiljnim akademskim i naučnim te profesionalnimzvanjima. Ništa od toga ih, međutim nije moglo odvratiti od bolesne potrebe da se vladaocudodvore promenom vlastitog mišljenja time potvrđujući ispravnost i njegove promenemišljenja, kad god se to od njih očekivalo. Šta više, da se istovremeno prave da su zaboravilišta su prethodno radili, mislili i govorili. I tu se ne zna ko je imao nečasniju ulogu - da li lideripomenutih stranaka i profesionalni političari koji direktno zavise od (zlo)volje tiranina ili