slika politike - Jovan Despotović

168tačna slika koju "Remont" želi da formira kao "nultu tačku" od koje započinje aktivnost saciljem da je uz velike napore i umešnost prevaziđe.Art of realityDa li društvo bez ideologije obavezno stvara i umetnost bez ideologije, danas nije samoretoričko pitanje već bi odgovor na njega zadro vrlo duboko u estetičko stanje vremena? Pritome se ne misli samo na politički angažovanu, upravo kritičku umetnost koja stoji u opoziciji(svakoj) ideologiji i zvaničnom političkom diskursu, već više na onu koja ide "paralelno" sanjom - uz naravno dovoljnu estetičku i etičku distanci koja ne dozvoljava njihovo banalno nitipotpuno poistovećivanje.Mladi istoričar umetnosti Milosav Pješćić pronašao je u primerima radova šestoroumetnika okupljenih u dve grupe (Hype i Hard soc. kojoj pripada i njihov kritičar) upravotakve primere: one koji su po svom nadasve totalitarnom konceptu saglasni idejnimzadatostima vremena, ali i tu se završavaju sve moguće sličnosti. (Da nije tako, ovi umetnicibi sasvim izvesno ali i na neki čudan način mogli postati pravi kreativni zatupnici vladajućepolitike, ali oni to dakako i na sreću nisu iz mnogobrojnih razloga.) U čisto likovnom smisluoni se direktno izrazavaju ikonama masmedijske kulture, poput stripa: Srđan Đile Marković,pop-arta: Vladimir Markovski, reklamnih bilborda: Vladislav Šćepanović, ili nešto starijihpoetika bad-arta: Borislav Nanović i Igor Marsenić, te art-bruta: Nikola Božović. Dakle upitanju su autori koji apsolutno vladaju relevantnim slikarskim medijem i koji su potpunoupoznati sa zbivanjima nastalim tokom protekle dve decenije, uz naravno i uobičajene"citatne" dodatke iz bliže i udaljenije povesti medija likovne umetnosti koji im služe zasemantičke "montaže" koje percepciju posmatrača vode u raličitim pravcima.Jedna nezmisliva situacija koja bi proistekla iz stvarne potrebe da se, ma kakva da je,vladajuća ideologija istinski opredeli za onu pravu umetnost koja će govoriti njenim jezikom ikoja će vizuelizovati njene artikulisane političke ciljeve, svakako da bi se obraćala upravoovakvim autorima. No, naravno kako to nije niti može biti slučaj, ovi umetnici se nalaze nakrajnjim marginama stvaralačkih zbivanja, čak u njenom andergraund području. Kritika,zvanične umetničke institucije, mediji, pardoksalno su takođe najmanje zainteresovani za ovuvrstu produkcije, što takođe tačno dokumentuje realno stanje u domaćem stvaralaštvu ovogtrenutka. A ta javna transmisija između umetnika i umetnosti, s jedne strane i politike i vlasti sdruge, ipak je u organizovanim društvima odlučujuća da pažnju faktorima praktičnog