slika politike - Jovan Despotović

58Između radikalizma i apstinencijeSvakako da je najupečatljiviju a možda i najtačniju definiciju današnjeg položaja etičkihosetljivih i odgovornih umetnika nedavno dao Predrag Kočović postavljajući je izmeđuekstremno provokativnih javnih istupa i zatvranja u sebe te potpunog odbijanja da seučestvuje u jednom kulturnom sistemu bez stvarnih (sem primitivno manifestacionih)kulturnih potreba. Toj konstataciji spreman sam i sam da se pridružim budući da i moj vlastitiuvid u društvenu poziciju današnje značajne umetnosti, njene vitalne tokove i tendencije iliposebne vredne autorske doprinose pokazuje praktično iste karakteristike. Pa čemu ondaumetnost danas? Opšti, odgovori koji jasno negiraju potrebu za umetničkim stvaralaštvom uovom društvu vrlo dobro su poznati: odsustvo ili pogrešna primena kriterijuma vrednovanja (ato je uzrokovano, između ostalog, i potiskivanjem umetničke kritike na marginu socijalnog ikulturnog uticaja), nepostojanje specijalizovanih institucija koje će se profesionalno, stručno ikontinuirano baviti njenim praćenjem, kolekcioniranjem, proučavanjem i izlaganjem, međukojima je najdrastičniji primer tzv. Muzeja savremene umetnosti koji pod novom upravomveć više od šest godina uporno i sistematično radi na zatiranju recentnog stvaralaštvanadomeštavajući ga mediokritetstvom i neznanjem, totalna demotivisanost ozbiljnih umetnikausled nezainteresovanosti društva i države za njihov rad (kakvo je republičko Ministarstvo zakulturu koje nimalo nema sluha za aktuelno - u estetičkom i jezičkom smislu, likovnostvaralaštvo što je belodano dokazano i ovogodišnjim više nego neuspelim te skandaloznimjugoslovenskim gostovanjem na Venecijanskom bijenalu), odsustvo tržišta (što je dovelo doapsolutne dominacije šunda koji je isključivo promovisan praktično u svim masmedijimafinansiranim i podržavanim od režima ili onih privatnih vlasnika koji su deo iste političke"familije")... O njima više i ne vredi govoriti jer dok se temeljno i konceptualno ne promeneuslovi rada i opstanka onih koji ovde žive, dakako i samih umetnika, a to isključivopodrazumeva promenu političkog ustrojstva, dotle će se ova vrsta problema samo zaoštravati iumnožavati. Pa ako je to tako, a očigledno je da jeste, šta danas raditi?Svakom totalitarnom režimu jedan od najvećih problema predstavlja neprestanidolazak novih generacija (i umetnika) koji nezadrživo stupaju na životnu (i umetničku) scenuunoseći uvek novi ili makar izmenjeni pogled na svet u kome žive. Kao prirodnosenzibilizovanije osobe, stvaraoci su uvek najosetljiviji na dnevne (egzistencijalne, političke,