slika politike - Jovan Despotović

470OČUVANJE KULTURNE BAŠTINEU svetlu naših i evropskih propisaKoliko god da se stvaraoci u oblastima kulture, umetnosti, nauke itd. trudili da svoju delatnostobavljaju izvan uticaja politike, posebno one dnevne, ipak je vidljivo da upravo država kreiraonaj okvir unutar koga se te aktivnosti – duhovne i praktične, odvijaju. Na skali političkogarbitriranja u ovom svetlu, na samom vrhu, kao primer potpune kontrole, nalaze se onitotalitarni sistemi koji imaju nezajažljivu potrebu da potpunom ideološkom ocenjivanjupodvrgnu bilo kakav kreativan, posebno javni rad (poput komunizma ili nacizma), a nasuprotnjih stoje društva otvorenih puteva saznanja i stvaralaštva kojih ima, na sreću, dovoljno da bise danas uopšte naučno i umetničko stvaralaštvo razvijalo. Podloga tih modela, i u jednom i udrugom smislu, zapravo je ideja nekog sistema izražena kroz njegovu ideološku matricu. Aona je opet pretočena kroz legislativni normativizam. Dakle, od zakonskog okvira praktičnozavisi sloboda i brzina razvoja ovih vitalnih oblasti društvenog života. Predmet ovog prilogajeste sagledavanje upravo normativne situacije koja stvara podlogu jednoj specifičnojdelatnosti kakva je zaštita naše kulturne baštine u svetlosti evropskih propisa, standarda,preporuka...Tokom poslednje decenije prošlog veka, dakle, u periodu ukupne destrukcije države idruštva u tadašnjoj Jugoslaviji, izvršena je i potpuna devastacija kulture u svakom pogledu, pai kao institucionalnog sistema u kome je najviše štete pretrpeo i njen svakako najvitalniji deo– samo umetničko stvaralašto. Specifično ustrojstvo totalitarnog režima tokom tog periodaratova, etničkih čišćenja, masovnih egzodusa, međunarodne izopštenosti, na čudovišnojideološkoj osnovi između kriptokomunizma i neonacizma, pokazala je potpunu i ukupnunezainteresovanost društva za elitno stvaralaštvo (ne u javnom, već u vrednosnom smislu)koje je potpuno supstituisano pseudofenomenom tačno nazvanim tabloidna ili turbokultura. Ito u svim oblastima: od knjiženosti, muzike, filmskog i pozorišta stvaralaštva do likovnihumetnosti i zaštite kulturne baštine.Otuda je bilo neophodno, posle 5. oktobra 2000. nakon političke promene, u kulturuponovo uključiti one sadržaje kojima će ona povratiti istinsku umetničku ocenu, svojstvenunastupajućoj epohi – novog veka i tranzicionih reformi. Ta se obnova, upravo nova strategijakulturnog razvoja u Srbiji tokom tekuće decenije morala bazirati na novouspostavljenim,