slika politike - Jovan Despotović

118Slikarstvo prizora nije, ipak, političko slikarstvo. Moralo bi da ima više usrećiteljskih ili, bar,popravljačkih ambicija. A ja želim samo da svedočim... Hteo bih da prisustvujem i da svedočim.Ne želim da zauzimam ništa pa ni stav. Ne treba mi. - napisao je Mića Popović 1971. godine upovodu izložbe na kojoj je pokazao slike-prizore iz novog cilkusa koje su nužno morale izazvatioprečne reakcije socijalističke javnosti, kritike i politike. Njihove ekplicitno izražene poruke - uzsve neophodne napomene koje je sam autor izneo - direktno su pogađale bolno mesto očiglednihrazlika koje su nastale između proklamovanih političkih ciljeva Titovog režima i realnostisvakodnevice običnog čoveka. Propagandisti vremena velikih uspeha socijalističke izgradnje tosu prvi shvatili. Po njihovom razumevanju, mesto na socijalnoj lestvici svakog podanikaodređeno je stepenom podrazumevajuće kritičke pasivnosti koja je kompenzovana tobožnjimblagostanjem, onom socijalnom zaštitom koju je finansirao Uncle Sam (bezbrojnim kreditima),prividom lične perspektive, itd. Zagluščujući mitovi bratstva i jedinstva, samoupravljanja inesvrstanosti opčinili su malog čoveka izolovanog od spoljašnjeg sveta. Upozorenja MićePopovića (i drugih tadašnjih kritičkih patriota, filozofa, angažovanih umetnika, disidenata, itd)ostala su na marginama društvenog uticaja - vrlo daleko od uvida i razumevanja javnosti. Potomje usledilo dramatično buđenje: u devedesetim krvavi rasplet je neminovno stigao kao(ne)zaslužena kolektivna kazna.A glavnu pozornost cenzora Popovićeve (neotvorene) izložbe iz 1974. privukla jeSvečana slika. Na njoj se nalaze dve vladalačke porodice: jugosloveska i holandska a kaopredložak poslužila je fotografija potpuno istog sadržaja objavljena u dnevnoj štampi. Suviše jebilo opasno po režim, izgledalo je činovnicima, prenošenje ovog foto-snimka u ogroman formatnaslikanog prizora. Kao da je time, oni su mislili, povećano i upozoravajuće svedočenje MićePopovića o kontrastu koji se pojavio između tog svečanog blještavila i zatamnjene sudbinevelikog broja onih koji su upravo tih godina postali gastarbajteri. Na takvu perspektivu odnosiose Popovićev ciklus Gvozdena - čoveka koji putuje, podstaknutog službenom medijskompropagandom da iz Jugoslavije krene u potragu za srećom u tom velikom vremenu. Taindividualna, uglavnom samoinicijativna i ekonomska migracija dvadeset godina kasnije postaćemasovna i nasilna a sprovodiće se po načelima etničkog čišćenja.Nakon odupiranju socijalističkom realizmu učinjenom prvom samostalnom izložbom sapočetka pedesetih godina i enformela kojim je Mića Popović jezikom radikalne umetnostiprogovorio o vremenu bremenitom egzistencijalnim i socijalnim kontrovrezama, u ovomnjegovom poslednjim ciklusom politički provokativnog angažovanja za njega je slikarstvo